Bože, sačuvaj mi Boru!
Da se čitateljka "Vesti" Svetlana Santonastasimo iz Ticina u Švajcarkoj nije setila Dragana Stojanovića iz Vranja i njegovog sina Bore i poslala 100 SFR i poklon-paket, mi danas ne bismo pisali da su im se putevi razdvojili.
Godinama je Dragan sa 11-godišnjim Borom radio po kućama, čistio podrume, kosio travu, obrezivao ruže, cepao drva, unosio ugalj... Na taj način uspevao da nekako da zaradi za preživljavljavanje. Ove zime nije mogao da obezbedi dovoljno ogreva. Da li je Bori postalo preteško da siromaštvo i neizvesnost deli sa ocem, tek, on je otišao u kuću roditelja pokojne majke gde su uslovi za život kudikamo bolji. I to svojom voljom.
- Radio sam po celi dan po kućama. Zna to celo Vranje, znate i vi novinari i vaši čitaoci. Boru sam sve manje vodio, hteo sam da se više posveti školi. Sami smo, nema ženske ruke u kući i ne može da bude higijena na visini. Svestan sam toga, ali nikad se nismo razboljevali. Drva sam nabavio kao i uvek, onoliko koliko smo trošili za sezonu - počinje Dragan da otvara svoje ranjeno srce.
Drva ne bi bilo dovoljno, kaže, ali on je našao i nabavio još par kubika. Topla soba ipak Boru kod oca nije zadržala.
- Prvo sam primetio da je počeo sve češće da odlazi kod dede, oca moje preminule žene. Nisam mu branio, računam daće nešto detetu, pomoći će, iako ga nisu gledali od rođenja. Kad je žena umrla bio je mali, nije je ni upamtio, ja sam ga kupao, prepovijao, na flašicu hranio. Naučio sam ga da ne krade, ne laže, da radi i troši ono što zaradi, da ide u školu... Jednog dana mi je i saopštio da neće više da živi sa mnom, da hoće da ide kod dede... Šta sam mogao onako skamenjen?! Na silu da ga zadržim ne mogu, a računam tamo je kuća domaćinska, ima svoju sobu, kompjuter, okrenuće se školi, učiće, neće morati sa mnom u nadnicu da ne bi bio sam. Biće mu bolje - nastavlja Dragan, a od tuge pomodreo ispod očiju, bore na licu se udvostručile.
Sve govori koliko je Dragan rastanak sa Borom podneo teško. Danima nije izlazio iz kuće, neprospavane noći i potoci suza ionako su ispostili teškim fizičkim radom izmučeno telo.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na e-mail adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta telefonom na br.: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
- On mi je bio sve, smisao života... Razmišljao sam šta da radim, savetovao se sa dobrim ljudima kod kojih sam radio. Pristao sam da bude kod kod dede i babe, ali da ga u toku nedelje viđam. Tako je i krenulo i bio sam opet srećan, sve dok mi jednog dana nije rekao da ne želi više da me vidi, da ne dolazim u školu i da me on ne priznaje više za oca. Plakao sam kao dete. Idem, radim po kućama, odušak nalazim u razgovorima sa gazdama kod kojih sam i Boru dovodio. Sve mogu da razumem, dete je, i ono želi bolje uslove za život, ali znam da je njegovo ponašanje uslovljeno nekom gadnom pričom ženinih roditelja u koju je poverovao. Zamislite, ne želi da me vidi! Zašto? Pa on nije svestan da je živ zahvaljujući mojoj ljubavi. Pitam se zašto ga baba i deda nisu uzeli kad nije imao ni godinu dana, nego su čekali da ga gajim punih 11godina. Mene nikad nisu prihvatali, ali zašto mi se svete, zašto mi sina okrenuše protiv mene? Ja sam duboko nesrećan čovek. Bog neka čuva Boru, a sa mnom neka radi šta hoće - završava tužnu priču Dragan.
Čokoladice školskoj deci
Dragan se zahvaljuje gospođi Svetlani što se setila pre svega njegovog sina i poslala im novac i punu kutiju čokoladica. Bora nije hteo da primi ništa od toga. Dragan je kupio brašno za kuću, so, zejtin, šećer i osnovne potrepštine za higijenu. Čokoladice je, kaže, razdelio deci ispred škole. |
