Cele zime topla soba i u tanjiru topla jela

O Dejanu Miloševiću, ratniku obolelelog od vijetnamskog sindroma, koji je dve godine i 17 dana, kao golobradi mladić, štitio srpsku nejač u istočnoj Bosni, i njegovoj požrtvovanoj majci Vesni brinu ljudi dobre volje već duže od pola decenije. Zahvaljujući njima, u sobi Miloševića pucketa vatra, a na stolu ima tople hrane. A najtoplije im je u duši.

Ne smemo da se žalimo: Dejan Milošević sa majkom Vesnom

 

Uverio se u to reporter "Versti" koji je došao kod njih da bi im uručio 40 evra, mesečnu donaciju našeg vernog čitaoca koji će ovu sumu slati sve dok ne budu imali redovan mesečni prihod. Sa žaljenjem uvek konstatuje da je suma skromna, ali u skladu s njegovim mogućnostima i boga moli da ih čuva od novih nevolja.

- Hvala do neba čitaocima "Vesti" bez čije pomoći odavno ne bismo bili živi. Ne napušta nas anonimni donator, od koga svakog meseca stiže isti iznos donacije što nama mnogo znači i finansijski i psihički. Ne ostavljaju nas ni plementa Jelica i njen Slavko Crnokraka iz Sidneja. Nedavno su nam poslali 60 australijskih dolara. Nego, stegla me reuma, pusta ostala, pa ne pušta. Kao vreteno vrti u nogama i rukama, u pamet mi se upi... Pijem lekove, ali samo trenutno pomaže. Ćutim, ležim u krevetu, neću Dejana da sekiram, proći će, mnogo je toga još goreg prošlo - priča Vesna, žaleći što dva dobra nikako da sastavi.
 

Kad ima novca da ode u kupovinu ili se ona razboli ili se Dejanu, obolelom od vijetnamskog sindroma, stanje pogorša.

Iako je zaposlena u tekstilnoj fabrici Jumko, posla nema redovno. Radi kao kuvarica, ali češće je na neplaćenom odsustvu, zbog viška radne snage, ili bolesti.

- Šta vredi što radimo kad plate kasne i po više meseci?! A kreću se u rasponu od 80 do 120 evra, zavisi koliko radnih dana imaš ili, bolje rečeno, koliko puta te u toku meseca pozovu - kaže Vesna.

Drva imaju, izdržaće zimu, za hranu se ne brinu jer vešte ruke Vesne kuvarice čuda čine. Od običnog hleba, kaže, napravi se nekoliko jela, a kad je ljubav i sloga u domu, sve je slatko.

Dejan prati sve što pričamo. Ćutljiv kao i obično, ipak se ukljući:

- Majko, moramo biti zadovoljni, sedimo u toploj sobi, imamo da pojedemo tople hrane u tanjiru, a meni je milina kada slušam zveket kašike.

Osim do obližnje prodavnice, ne izlaze nikud, žive na periferiji Vranja, gde sneg nije čišćen od 6. januara. Oko zgrada Jumka su još uvek gomile snega, čitava brda. Iako bez struje, vode i kanalizacije, s jednom česmom napolju koju ne zatvaraju da ne bi zamrzla, divlje useljeni stanari se dovijaju. Miloševići, Dejan i Vesna su se svikli i ništa im više ne predstavlja teškoću. Toliko su toga lošeg prošli u poslednjih 10 godina da se malim zadovoljavaju, a sreću nalaze u trenucima božje ljubavi koju osećaju, među sobom, i u kontaktu sa ljudima plemenitog srca.