Dragocena pomoć stigla u pravi čas

Do Ristovca, gornjeg dela sela koji vodi prema Buštranju i Prohoru Pčinjskom, 15 kilometara južno od Vranja, reporteri "Vesti" stigao je probijajući se kroz dubok sneg koji je u toku noći i jutra padao bez prestanka. Tik pred vratima dočekao nas je najmlađi član porodice, trogodišnji Aleksandar sa starom pocepanom harmonikom oko vrata.

Zahvalni: Majka Snežana Petković sa sinovima

 

Razvlačio je i udarao po dirkama na taj način poželevši nam dobrodošlicu. Videvši taj prizor i saznavši da im dolazimo u posetu kako bi im uručili donaciju od 250 evra koju im je uputio Nenad Glišić iz Kopenhagena, majci Snežani potekoše suze niz lice. Oca Gorana Petkovića, inače zaposlenog u privatnoj buregdžinici u Vranju, gde mesi burek i dobija novac po komadu, gde zaradi do 150 evra mesečno od čega živi njegova porodica, takođe smo zatekli kod kuće. Uzrok tome je što u novembru i decembru nije bilo posla.
 

- Ima Boga i dobrih ljudi. Kao da gleda neko odozgo i pošalje pomoć, što bi se reklo i to u pravi čas. Goran, nažalost, nije radio, za mene već nema posla, a i kome bih ovu zlatnu decu ostavila, pa smo se tako našli u problemu. Pred Novu godinu imala sam strahovite bolove u predelu bubrega i završila sam u bolnici. Nađen mi je veliki kamen koji je zapušio kanal i koji preti da blokira svaku funkciju bubrega. Rečeno mi je da moram na operaciju, što nas je sve neprijatno iznenadilo i veoma zabrinulo. A, posebno jer bih na hirurški zahvat morala u Beograd u KBC Zvezdara - počela je da priča majka Snežana, a potom nastavila:

- Nikad dosad nisam bila kod lekara i odjednom operacija. Nismo ni bili u Beogradu, ali ako se mora ići onda mora, druge mi nema. Prvo sam bila uplašena, a potom očajna. Istina, dobijali smo pomoć od naših dobrotvora iz inostranstva, kupili peć na drva, novi trosed u kujni, regulisali neke dugove, ali ostalo je neplaćenih računa za struju u iznosu od 10.000 dinara (oko 100 evra). Moramo i to da platimo jer nam je stiglo upozorenje pred isključenje od vranjske Elektrodistribucije. Samo zahvaljujući ovom divnom čoveku iz Danske rešićemo ove probleme koji nas već danima pritiskaju. Do neba mu hvala. Blagosiljaćemo njegovo ime svakog dana i moliti se da ga Bog čuva i podari mu sve što mu srce poželi.

Ova nesrećna majka se sa suprugom Goranom upoznala još dok je kao dete boravila u Domu za napuštenu decu u Vranju. Gorana su doveli u Dom iz planinskog sela Čestelin, kada se njegova majka teško razbolela. O njoj je vodio računa slabouman otac Vučko, sve dok nije preminula. Snežanin usud je bio drugačiji. Ona je sa sestrom ostala sama u Ristovcu, jer ih je napustila majka koja je trpela torturu od oca, a potom ih je i otac ostavio.

Još kao male devojčice, sa puno životnih trauma, smeštene su u Dom, a roditelji su im u međuvremenu umrli. Tako se Snežana odmalena družila sa Goranom, a kada su pošli u srednju školu planula je iskrena ljubav koja je po izlasku iz Doma krunisana brakom i rođenjem dvojice prekrasnih sinova. Vratili su se da žive u kući u Ristovcu, koju su morali da renoviraju i nabavljaju osnovne stvari za život. I danas žive i više nego skromno. Imaju jednu kozu, nešto kokošaka i improvizovani mali plastenik za njihove potrebe.

- Novčani prilog koji smo dobili skinuće nam koju brigu sa srca i duše i verujte mnogo nam znači. Eto, sinoć sedim sa Goranom, gledamo kako sneg pada, deca Aleksandar i Nemanja se raduju jer će se sankati i grudvati, a nas uhvatila neka tuga pa samo što nam ne krenu suze iz očiju, pritisla nas neimaština. Uzdržavamo se pred decom, jer ako krenu suze ko će ih zaustaviti. Kaže mi Goran: "Snežo, pisano nam je da budemo ljuta sirotinja, dok smo živi", a meni teško oko srca, knedla se stegla u grlu... Kad bi bar bilo posla, da možemo normalno da živimo od svog truda i rada, verujte da bismo bili presrećni - rekla je majka Snežana, dok je suprug Goran potvrđivao njene reči klimanjem glave, pomalo umoran od nedaća koje im godinama ne daju mira.

Taj trenutak gorčine izbrisao je svima sa lica mali Aleksandar, koji nas je poveo da nam pokaže plišanu lutku sa kojom se uspavljuje: "To... slon Dambo", pokazuje ručicom i smeje se, nevino i slatko kako to samo deca umeju. Pozdravljamo se sa Petkovićima uz želju da ih sledeći put zateknemo u zdravlju i veselju.