Šporet greje kuću, a zemljaci dušu
U skromnom domu Petkovića, 33-godišnjeg Gorana, godinu dana mlađe Snežane i njihovih sinova Nemanje i Aleksandra, u selu Ristovac, 12 kilometara južno od Vranja, vlada neopisiva radost. Kupljen je novi šporet na drva! I ne samo to. Izmireni su dugovi za struju i plaćen ogrev za zimu. I sve to zahvaljujući isključivo čitaocima "Vesti".
Dve donacije iz Australije, 250 dolara Dragana Savića i njegove porodice iz Sidneja i 250 dolara familije Poštić sa prijateljicom iz Adelejda, sustigle su jedna drugu i u istom danu uručene Petkovićima.
Raduje se i Goranov otac Vukadin koji je, iako nevoljno, na stalnoj brizi sina, snahe i unuka. Najviše od svih raduju se, ili bar to bez ustezanja pokazuju, deca - Nemanja, koji ide u drugi osnovne i trogodišnji Aleksandar.
- Sad ću moći da učim svuda po sobi jer je toplo. Onako, morao sam pored starog šporeta da se šćućurim i opet mi je bilo hladno - kaže Nemanja.
Mali Aleksandar trči pored šporeta i veselo udara ručicama. Želi da u toploj prostoriji nauči da igra.
- Mama, nauči mene kolo, Čačak... I Movavac... - nevešto izgovara imena narodnih srpskih kola i izaziva smeh odraslih.
Snežani milo, suze od sreće joj se slivaju niz obraze. Grli decu, ljubi ih, a njima čudno što plače kad para ima, niko nije bolestan, u kuću se nova stvar unela.
- Plačem od sreće - objašnjava Snežana deci i nastavlja: - Ostvaruje se moj i Goranov san da posle odrastanja u Domu za nezbrinutu decu u Vranju stvorimo svoj dom i podižemo decu. Toliko smo kao mali propatili, spavali u hladnom, bili gladni danima dok nas nisu pokupili socijalni radnici i odveli. Koliko je strahova i neizvesnosti doneo boravak u domu? Reci, Gorane - sasipa Snežana.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na e-mail adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta telefonom na br.: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
- Ma, Bog je tako hteo, da budemo zajedno od početka. Bio sam godinu dana stariji, u istoj grupi smo boravili i družili se. Prvo sam se nametnuo kao zaštitnik jer opasnost je vrebala od dece, ulice... Mnogi su propadali, kretali stranputicom. Nama je bilo suđeno da izađemo iz doma kao normalni mladi ljudi. Još nismo ni znali šta je to ljubav, već smo se zaljubili i voleli. Imali smo 14 godina i, evo, naša sreća traje - priča Goran.
Posebno se raduju što više neće dugovati za struju. Goran radi kod privatnika, noću mesi burek i plaćen je po komadu. Zaradi 150 evra mesečno i od toga žive. Za struju nikad nije preticalo.
- Pretili su iz Elektrodistribucije da će da nam isključe struju. Zamolio sam ih da sačekaju, razmišljao da nađem još jedan dodatni fizički posao preko dana, da radim 24 sata i platim dugovanje jer nas sramota da nam je isključe i da živimo u mraku. Dođem ujutru s posla i ne mogu da se spavam od brige, pa počne glava da me boli. Odem kod doktora, a ono povišen krvni pritisak. Sad sam dobro, doktor mi je rekao da brige izbacim iz glave. Dodatni posao nikako da nađem, za cepanje drva ima puno sirotinje i po selima i u gradu. Rešenje problema stiže kad sam se najmanje nadao i od ljudi koje ne poznajem i na čiju pomoć nisam računao - nastavlja Goran.
Snežana blista i kaže:
- Ovo je kao san, kao priča iz bajke. Čime smo sve ovo zaslužili zaista ne znam. Dobri ljudi i Bog nas pogledaše. Nema više dima u kući, pocepane plotne starog šporeta. Imamo i drva koja smo prvi put utplatili na vreme. Kupili smo bukova i hrastova, ma nikad ovakva drva nismo imali, uvek bagrem, granje neko...
Petkovići se raduju, kuća je stara, ali unutra se sređuje. Snežana vodi računa da bude čisto i svaka stvar na svom mestu. Iako svi spavaju u jednom krevetu, a do sada i u hladnoj sobi, ne žale se. Imaju kozu, deca piju po litar mleka dnevno. Desetak kokoški daju po neko jaje, ostavili su nešto zimnice, brašna, krompira, pasulja...
- Nećemo gladovati, imamo jedno svinjče koje do kraja novembra treba da dostigne 80 kilograma. Otac Vukadin brine o njemu, sakuplja jabuke po selu, imamo bundeve, prehranićemo ga. Dovoljno za nas, da se stavi u lonac, đuveč da zamiriše. Važno je da deca pojedu meso, njima treba, oni rastu, razvijaju se - kaže Goran.
Petkovićima mnogo toga nedostaje. Električni šporet ne radi jer su ga dobili takvog od ljudi iz sela, a i za popravku treba novac. Frižider je star, ali ne smeta. Ionako, kažu, nije nikad pun. Kad se nešto kupi, odmah se pojede.
- Pričamo vam, ali ništa ne tražimo. Ovi dobri ljudi poslali su koliko su mogli i mnogo nam pomogli. Sećanje na njih i ovaj dan ostaće večno u našim srcima. A mi ćemo nastaviti kao i do sada. Navikli smo da čega nema bez toga se može. Samo da smo zajedno sa svojom decom, veće sreće nema od toga - kaže Snežana na kraju naše posete.
San o kupatilu
Kupatilo je ono o čemu Petkovići maštaju. Imaju sve priključke, ali nemaju kadu, bojler, šolju...
- Kupamo se u ovoj jedinoj prostoriji gde ložimo. To nam je zimi i kujna, dnevna i gostinska soba, a na kraju kupatilo. U limenom koritu se smenjujemo. Posle se dobro ugrejemno kako bismo prešli u drugu sobu da spavamo. Da imamo NjC
Paket iz Švedske
Petkoviće je zvao čitalac "Vesti" iz Švedske i voljan je da im pomogne. Obećao je odeću i obuću, pa se svi u kući raduju paketu.
Gošća iz Čuruga
Posetu Petkovićima najavila je i 65-godišnja Bosiljka Glenić iz Čuruga kod Novog Sada. Nedavno je boravila u Nemačkoj i pročitala u "Vestima" priču o ovoj porodici kojoj tako malo treba da bude srećna.
|
