Da nije zemljaka, beda bi nas odnela

Nedavna priča o uručenju donacije Dragana i Milana iz Sidneja petočlanoj familiji Tomović iz Novog Pazara delovala je potresno na mnoge čitaoce "Vesti", gotovo isto kao kad se prvi put našla na našim novinskim stranama. U to vreme Zorka i Vukomir Tomović pokušavali su da iz Pasjeg Potoka pređu u opštinsko sedište jer dva sina invalida, već mladića, više nisu bila kadra na ramenima da nose do lekara po jesenjem blatu i zimskom mrazu, kada su najviše poboljevali.

Zli usud ide za njima: Vukomir Tomović sa bolesnim sinovima, majkom, suprugom i unukom

 

Danas su Tomovići u Novom Pazaru, useljeni u dovršeni deo započete kuće pretežno donacijama čitalaca "Vesti", ali zli usud došao je s njima iz Pasjeg Potoka tako da niti telu niti srcu mogu da nađu mira.

Mnogo je novinskih redova napisano o borbi Zorke i Vukomira da sa ovog sveta ne odu pre no što 35-godišnjem Predragu i 25-godišnjem Ivanu, obolelim od cerebralne paralize, obezbede krov nad glavom koji će deliti sa zdravim bratom Zoranom, ne sluteći da će njegova ćerkica Katarina, naslediti bolest stričeva.

Oni poslednji redovi ostavili su bez daha članove porodice Plavšić iz Melburna od kojih je Tomovićima stiglo 500 dolara.
 

"U 'Vestima' smo upravo pročitali članak o porodici Vukomira Tomovića. Priča je toliko dirljiva da smo morali odmah nešto da učinimo. Odlučili smo da uputimo malu novčanu pomoć tim nesrećnicima. Malo je novca na ovom svetu da bi se platili mir i zdravlje za one koji ih nemaju. Kako smo i sami roditelji treba da se zapitamo šta bi bilo da smo na mestu onih kojima pomoć treba...", piše na početku pisma dobrotvora Melburna, a u nastavku:

"Poštovani gospodine Vukomire i ostali Tomovići,
Želja nam je da u ovim danima kada sunce u našoj nekadašnjoj Jugi, a sada Srbiji gubi toplinu, ovo malo novca ugreje vaš dom i izmami osmeh na lica. Neka vam je svima Bog u pomoći, a posebno gospođi Zorki. Nadamo se da će se izlečiti od opake bolesti...". U potpisu je Petar Plavšić sa suprugom Ružicom, sinom, snahom, ćerkom i zetom.
I Vukomir Tomović ostao je bez daha čitajući pismo ove, kako reče, srećne i složne porodice.

- Kamo puste sreće da i mi možemo ovako porodično sesti i dogovoriti se da pomognemo nekom ko ima manje od nas. Ali, neću da prizivam veće zlo. U svetu je uvek bilo bogatih i siromašnih, zdravih i bolesnih. U ove druge smešteni smo mi i svoj usud uspevamo da iznesemo do kraja samo zato što među ovim prvim ima ljudi kakvi su Plavšići i mnogi drugi čitaoci "Vesti" - rekao je Vukomir Tomović kome je istovremeno uručena i donacija anonimne porodice iz Sidneja, vredna 300 australijskih dolara.

Najbolje se razumeju: Predrag, Ivan i Katarina

 

I ovim dobrotvorima poželeo je da se nikada ni oni niti bilo ko njihovog roda nađe na onoj strani života na kojoj su Tomovići. Zahvalio se na željama da Zorka, obolela od raka dojke, pobedi bolest i nastavi, zajedno sa njim, da se stara o sinovima.

- Zorka mora da ozdravi. Bez nje život staje u ovoj kući. Sad imamo dovoljno novca, pa ću moći da je obilazim u bolnici dok bude primala hemioterapije. Ležaće u Kragujevcu. Teško ih podnosi i mene duša boli što ne mogu svaki dan da je obiđem, odnesem nešto da popije i pojede. Ali, nema ko ovu nejač da pazi. Njoj, mučenici, već sada je lakše kad zna da u kući ostaje novca, jer sa 14.000 dinara koliko primamo na ime tuđe pomoći i nege samo ona zna domaćinstvo da vodi mesec dana - kaže Vukomir spuštenog pogleda da mu se iz oka ne otme suza izdajica, Zorku nasekira, a sinove rastuži.

Uz nadu da ćemo se uskoro ponovo sresti kada Zorka završi hemioterapiju i vrati se svojim svakodnevnim obavezama, opraštamo se od Tomovića nad čijom kućom stoji tamni oblak. Diže se samo kad se oglase čitaoci "Vesti", kao sada iz Melburna i Sidneja.