Svako bi poželeo Đuriće za komšije

Igora Dundića i njegovu majku Milevu posetila sugrađanka Ružica, koja im je u svoje i ime svog supruga Slobodana uručila 500 evra i poželela uspešno lečenje

O naporima Mileve Dundić iz Bratunca da obezbedi 5.500 evra i svog 29-godišnjeg sina Igora odvede 24. jula u Moskvu na sedmu transplantaciju matičnih ćelija i specijalni fizioterapeutski tretman, pišemo već nedeljama. Novčana podrška ovoj samohranoj majci, kojoj je sedam godina posle saobraćajne nesreće počela da se ostvaruje nada da će njen sin ustati iz postelje, moći sam da se obuče, služi priborom za jelo i hoda svojim nogama, stizala je uglavnom preko Redakcije "Vesti".

Poslednja novčana pomoć, vredna 500 evra, Dundićima je doneta na kućni prag.

- To je donacija našeg Bratunčanina Slobodana Đurića koji je na privremenom radu u Frankfurtu. Negova supruga Ružica provela je neko vreme kod njega i čim se vratila u Bratunac došla je i donela ovaj zaista veliki novčani prilog. Ti mladi ljudi pokazali su izuzetnu humanost. Oni su još uvek na početku zajedničkog životnog puta, rad u pečalbi je jedan od načina da obezbede sebi sigurniju budućnost u ovom neizvesnim vremenima. Sigurna sam da ima mnogo toga što su planirali i što bi brže ostvarili da se nisu odrekli ovog novca. I to nije prvi put, nego treći kako Đurići pomažu Igoru da okonča lečenje - pričala je istinski ganuta dobročinstvom mladih sugrađana Mileva Dundić.

Ona je službenica i svojom platom nije mogla da obezbedi terapije u Moskvi sinu koji je za konvencionalnu medicinu bio izgubljen slučaj. Život mu je spasen, a da će ga provesti vegetirajući u postelji, lekari su govorili da moraju da se priviknu i majka i sin. Ali, ni on ni ona nisu mogli da se pomire sa tom strašnom čunjenicom i počeli su da tragaju za lekom. Kada su konačno saznali za kliniku u Moskvi čiji pacijenti, u ogromnom procentu, u kolicima ulaze, a posle pet do deset tretmana na nogama izlaze, znali su da započinju novu tešku bitku i da će je dobiti samo ako za saveznike pridobiju ljude dobre volje iz dijaspore.

- Kada vratim film, čini mi se nestvarnim ono što se dogodilo između prve i dolazeće sedme terapije. Tako je veliki broj ljudi koji nam je pomogao da ponekad, dok čitam spisak imena, proveravam da nisam jedno više puta upisala. A nisam. Takođe je za mene neobjašnjivo da smo se tokom akcije Humanitarnog mosta sa nekima zbližili kao da smo najrođeniji i da za jednu terapiju znaju da pošalju i više priloga. Samo onaj ko se u životu mnogo napatio zna koliko mu znači kad ima s nekim strahove i teskobe da podeli. Ja to činim sa Igorovim donatorima i na tome sam im zahvalna koliko i na ulivanju samopouzdanja mom sinu i novčanoj pomoći koju su mu uputili - rekla je Mileva Dundić, ne pominjući imena mnogobrojnih zemljaka jer njih je mnogo više nego što prostora na ovoj strani može da dobije.