Mali Lazar i bolesni Dejan

Svaki dinar je dobrodošao za samohranu majku Ivanu Simonović i njenog dvadesetomesečnog sinčića Lazara, posebno kad stiže svakog meseca i u istom iznosu. Posla za nju nema, ni socijalne pomoći, tako da joj 40 evra anonimnog donatora pružaju sigurnost za kojom je toliko žudela.

Nigde bez majke: Dejan i Vesna Milošević

- Sreća te otac Lazara, iako ne radi nigde, ipak plaća stan. Doskora mi je to jedino bilo izvesno. Ali, podstanarske muke su velike. Od kako je počela da stiže pomoć, gazdarici sve smeta. Dok smo gladovali bili smo dobri. Eto, kaže nam da se selimo - priča Ivana, pomirena sa sudbinom.

Rok za selidbu je 15. jul. Za nju i malog Lazara traži manju kuću u okolini Vranja, a najsrećnija bi bila da je kupi. Zahvaljujući dobrim ljudima, na štednoj knjižici Ivana je sakupila 13.175 evra, uz sve troškove koje je imala da bi Lazara oporavila, vodila u Beograd na preglede i lečila.

- Hvala dedi Srbijancu iz Zapadne Australije, jer je veliku pomoć slao u više navrata, hvala ovom anonimnom donatoru i svakom, svakom ko nas je spasao. Neka im Bog udeli zdravlja i sreće, a ja i dalje novac čuvam kao oči u glavi. Sve što stigne ide na knjižicu, a ostavim samo za hranu. Garderobe imamo sve dok Lazar ne krene u školu - priča Ivana.

I mi primamo platu: Ivana Simonović sa sinom Lazarom

 

Duboka bora na čelu pokazuje gotovo detinje neshvatanje zašto kupovina kuće, najskromnije moguće, teško ide. U njenom selu, Neradovcu kraj Vranja, posebno. Ljudi ne žele da joj prodaju ni plac.

- Prvo sam pokušavala u svom rodnom selu. Davno sam otišla i ne shvatim toliku odbojnost. Ne živim sa roditeljima i bratom, ne znam šta smo im ja i moj Lazar krivi, ako su se nekad sa njima zamerili. Gde god pitamo, kažu da za nas nema ni kuće ni placa - jada se Ivana.

Kućicu i sreću za svog Lazara i sebe sada traži u selima u okolini Vranja i Vranjske Banje, daleko od Neradovca.

- Kad oni ne žele da gledaju mene ne želim ni ja njih. Valjda ću naći nešto. Najniža cena je 15.000 evra. Kućica odgovara, ali plac veliki i obrnuto. Nikako da dođem do onog što meni treba. Soba, kuhinja i kupatilo, ali od čvrstog materijala, može i mala baštica. I to je to - kaže Ivana, a onda, poput svih majki, s ljubavlju priča o svom sinčiću.

Jede sve što spremi. I na ovim vrućinama kuva na šporetu na drva jer gazdarica ne da da troši struju, mada plaća koliko ona zatraži.

- Tako slatko jede da bih mu kuvala i na 100 stepeni. Kad napuni stomačić, obavije ruke oko mog vrata i ljubi me. Nema žrtve koju ne bih podnela za taj trenutak - kaže Ivana.
Lazar voli da se slika. Od preplašenog i plačljivog deteta, postao je ljupko malo stvorenje. Kaže "deda", "čika", "seka", "bata". Maše ručicom, daje poljubce, viče: "Ćao!"
Ivana je sva posvećena sinu. Hrana i higijena učinili su svoje. Ali, ova bivša učenica specijalne škole za decu zaostalu u mentalnom razvoju trudi se i da vaspitava sina. Uveče, kad zahladi, okupaju se i lepo obuku, prošetaju do centra grada i, kako kaže Ivana, uči Lazara da pozdravi svakog koga poznaje, ali one koji mu se nasmeše, pomiluju po glavi i neku lepu reč kažu.