Nek se lanac sirotinje na Lazaru prekine

Nedavna donacija naše čitateljke M. Topalović iz Zapadne Australije razlog je što reporteri "Vesti" odlaze sa jednoipogodišnjim Lazarom i majkom Ivanom odlazimo u selo Donji Neradovac, kod njenih roditelja. Selo tri kilometra južno od Vranja gotovo, prilepljeno za grad.

Manje boli kad ih vidi: Jovica Simonović sa unukom

Kuća Jovice i Dragane Simonović je u starom delu sela, prelazi se most na autoputu i ulazi u neurbanizovani deo, sa tesnim zemljanim sokacima koji izbijaju na njive i bašte pored Morave. Kuća nevelika, od slabog materijala, naherena, sklona padu. Dvorište malo, usko. Veranda, dve sobe i špajz - cela kuća. U sobi jedan krevet, drveni sto pokriven mušemom i četiri rasklimatane stolice. Pored zida drvena klupa. Jedino čega ima u izobilju, to su muve.

Jovica, kome je 51 godina, leži na krevetu, savija u hartiji duvan, dok se dve godine starija Dragana unervozila iščekujući nas. Mali Lazar trči prvo kod dede, ovaj ga ljubi u obraz, briše nadošlu suzu. Vadi iz kese pored jastuka čašu jogurta i daje mu. Lazar pritiska jogurt na grudi i ne pušta ga.

- Ljuta sirotinja zasolila ljutu ranu. Boli me noga, ali trpim. Rana se otvorila, svrbi i curi nešto iz nje, preperem je komovicom - uzdišući govori Jovica.

Zavrće nogavicu, pokazuje nam desno koleno gde je rana. Pre nekoliko godina pao je i slomio nogu i sam se lečio.

U rodnoj kući: Ivana sa sinom i majkom

- Nisam išao odmah kod lekara, računao sam zarašće samo. Ko da me rasvesti, nisam učio školu, kao dete morao sam da radim u nadnici da bih preživeo. Rano sam ostao bez roditelja koji osim ove kuće od ćerpiča i jedne njive ništa nisu imali drugog da mi ostave. Crna je sudbina siromaha, od oca na sina. Evo i moj Slađan nema posla. Ide po selu, pa ako ga neko pozove odradi nešto. Posejemo od svega po malo u našoj njivi, ali sve je to primitivno. Gledamo u Boga. Ili rodi ili nema ničeg, sve zavisi od neba - zbori Jovica.

Slomljena kost na nozi je zarasla sama, ali nije rana. Radeći na njivi i oko kuće inficirala se.

- Dale su mi komšije u selu neke lekove pa se primirila, a onda sam morao kod lekara. Preko veze, jer nisam imao zdravstvenu knjižicu. Rekli su mi doktori da moraju da seku nogu. Više ne idem kod njih, nogu da sečem neću. Dok trajem, dotle će da bude. Sve mi je preko glave, a najviše sirotinjski život. Ne mogu da hodam bez štapa... - priča Jovica.

Ček "dede Srbijanca"

Ček "dede Srbijanca" na 1.000 australijskih dolara još nije unovčen iako je prošlo skoro mesec dana od njegovog prispeća. Procedura u banci toliko traje i Ivana očekuje da je pozovu kako bi novac pretvorila u evre i stavila na knjižicu.
- Po mojoj računici biće oko 13.300 evra ukupno ušteđeno od novca koji su mi poslali čitaoci "Vesti". Te pare su svetinja, mora da donesu kuću Lazaru, da ima nešto svoje i da pamti ko mu je to obezbedio. Naši ljudi, dobrotvori iz inostranstva! Da veruje u dobrotu i ako mu Bog da, da pomogne nekom ko bude imao manje od njega - kaže Ivana.

Lazar sedi pored njega, prebacuje ručicu da ga zagrli. Jovica, opet pušta suzu.

- Daj Bože ovo detence da poraste zdravo, da ima sreću i normalan život. Valjda će nešto da se promeni, mada stare babe u selu govore da su došla poslednja vremena. Samo da ga ne prati naš usud. Kad sam bio mali, otac je stalno govorio: "Kad se siromah uhvati u kolo, goč (bubanj) odmah se cepi". Kasnije sam shvatio šta je pričao - da je sirotinja i Bogu teška - ističe Jovica.

Svaku paricu za našu kućicu

U povratku svraćamo u Ivanin stan, u prizemlju velike kuće gde je postanar. Uručujemo joj donacije. O donatorki koja je poslala 150 australijskih dolara znamo samo da se zove Savica i da je iz Sidneja, a 240 dolara polovina je prikupljenog novca u akciji koja je organizovana u prodavnici "Eurodeli" u Dandenongu kod Melburna.
- Ostaviću 200 dolara i razmeniti da imamo za hranu, a ostalo ću staviti na knjižicu, za našu kućicu. Prebacićemo 13.000 evra. Evo, danima se pogađam za jednu kuću u selu, od čvrstog materijala, ali ispod 15.000 evra neće da čuju. Štedeću svaki dinar, dok ne sakupim tu sumu - kaže odlučno Ivana.

Dragana se vrpolji, nema ničeg u kući, ni kafe, soka, pića. Predajemo im donaciju od 50 dolara, Jovica stavlja novac u džep.

- Biće leba za dedu i unuka - viče od radosti.

- Sad sam uzeo i nikad više. Ako neko hoće da pomogne, nek pomogne Lazaru da prekine ovaj lanac sirotinje kojima su generacije Simonovića vezane.

Jovica nikad nije radio u firmi, a ni supruga mu. Nemaju nikakvih primanja. Ceo život proživeli su bez telefona, frižidera, zamrzivača, mašine za veš, prohodali na zemljanom podu i s godinama ga utabanali. Troše malo struje, ali ne plaćaju redovno.

Sreća u nesreći

U sobi nas čeka iznenađenje. Odvalio se malter, vide se blokovi. Šut na krevetu, Ivana se hvata za glavu.
- Da smo bili kući palo bi preko Lazara, on najviše vremena provodi na krevetu. Dete bi se povredilo i uplašilo... tugo moja... Sreća nas prati ovaj dan. Nisam džabe išla na praznik Svetog Vasilija Ostroškog da upalim sveće za zdravlje i sreću svih nas i naših dobrotvora. Za lak život na zemlji - navodi Ivana.
Očistila je na brzinu krevet, Lazar jede nadrobljen hlebom jogurt, a posle će i da se zasladi čokoladicom sa koje ne skida svoje krupne okice.

- Ono što rodi na njivi jedemo i ako sin Slađan uzme koji dinar, kupi brašno, so, šećer. Imamo desetak kokoški koje se same hrane, ponekad im bacimo žito kad Slađan donese iz nadnice. Imali smo i dve koze, ali lipsaše. Da li ih neko otrova ili im dođe crni petak ne znam?! Imamo kravu. Hrani je komšija, a mleko delimo. Eto, od toga živimo, svaki dan u tanjiru se smenjuju pasulj, krompir, paprike. Ima dana kad sve spremamo na vodi, kao monasi... - priča Dragan sa prizvukom humora u glasu.

Slađan je otišao do njive, ali i do Morave da pregleda mesta gde se bacaju goveđe kože, da ih pregleda, sredi od crva i spremi za prodaju. Sparan, težak majski dan otupljuje čula na mah, ali nas surova realnost u domu Simonovića vraća na početak. Početak je naš dolazak da ovim ubogim stvorenjima uručimo ne samo novac dobrotvora nego i nadu i veru u ljude.

- Hvala do Boga svakom ko se seti sirotinje. Ko njoj, njemu nek udeli Bog - krsti se Jovica i ljubi novčanice.

Moramo da krenemo, muve su nesnosne. Lazar plače, pospan je.

- Puste ostale - maše rukama Dragana.

- I one su, mamo, gladne - dobacuje Ivana.

POZIV DONATORIMA

Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na e-mail adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta telefonom na br.: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.