Prvo drva u šupu, pa prase u rernu

Ratnika obolelog od vijetnamskog sindroma, 36-godišnjeg Dejana Miloševića i njegovu majku Vesnu, obradovala je novčana donacija zemljaka iz Nemačke. Poštar je doneo na kućnu adresu poziv da podignu u banci podignu novac stigao iz Frankfurta na Majni.

- Dobili smo 400 evra, što je za nas velika i dragocena pomoć. Kada smo pročitali: "Veliki pozdrav velikom Srbinu Dejanu od braće Srba iz Frankfurta na Majni" rasplakali smo se... - govori drhtavim glasom Vesna.

Oni se neizmerno zahvaljuju ljudima velikog srca koji su odvojili sredstva i tako im pomogli u planiranoj kupovini drva za ogrev, ali i neplaniranoj proslavi Uskrsa po pravoslavnim običajima.

Miloševići, koje smo pre pet godina pronašli usred zime u ledenom sobičku sklupčane i pokrivene jorganom, ćebadima, jaknama i kaputima, žele da veći deo novca iskoriste za nabavku drva. Zima im se tada uvukla u kosti i strah da se ne ponovi javlja se i leti kada je šupa prazna.

- Šupa se ispraznila, zima se ove godine otegla, a ovde kod nas na periferiji i u nezavršenoj zgradi je kao u Sibiru, duva severac i leti. Metar kubni je do 35 evra. Mi zimu prebrodimo sa osam do deset kubika. Gledaćemo da se obezbedimo za celu iduću zimu, a ostaće i da ljudski obeležimo Uskrs, onako kao i svake godine od kako su čitaoci "Vesti" preuzeli brigu meni i majci - priča Dejan.

Vesna je vredna žena, brižna majka, povremeno radi u Jumku kao kuvarica i život posvećuje Dejanu koji je dve godine i 17 dana kao dobrovoljac ratovao u istočnoj Bosni štiteći srpsku nejač od Višegrada do Sarajeva. Bio je u prvim redovima, sa 19 godina kao od brega odvaljen, kako kaže, lepo mu je stajala srpska uniforma koju je zadužio u Bijeljini. Nažalost, sa ratišta se vratio potpuno slomljen.
 

- Redovno mu dajem lekove i odmah je bolje. Voli da se šeta, i ja gledam da je uvek čist, lepo obučen. Kupujemo na pijacu odeću i obuću. Važno da je novo, ispeglano i čisto i onda ne može da ne bude lepo. Brine me, mnogo je oslabio, nutkam ga stalno da jede, ali on odbija. Uvek mi govori kako treba da sačuvamo koji dinar, da ne trošimo previše na hranu. Boji se gladi, ko zna šta je sve prošao u ratu. Znam da je jedva spasen od promrzlina zadobijenih na Romaniji.... Ne mogu ni da pričam o noćnim morama koje je, dok nismo imali lekova, imao. Mnogo je patio za poginulim drugovima - kaže Vesna iskoristivši odsustvo sina iz sobe da mu svojom pričom ne bi ozleđivala stare rane.

Njegovim povratkom u sobu, vraćaju se i vedrije teme. Priča se o Uskrsu koji dolazi. O prazniku koji Dejanu mnogo znači. Želja mu je da kupe prase, da ga ispeku u rerni i pozovu brata sa snajom i ćerkicom na ručak. Brat živi u Vladičinom Hanu. Posle razvoda roditelja, pripao je ocu. Dejan tada nije imao ni dve godine i ostao je sa majkom. Otac je povremeno posećivao, a kad je Dejan otišao na ratište u Bosnu više nikad.

- Mislio je da sam poludeo što sam otišao da branim srpski narod u Bosni, a sada sigurno misli da sam definitivno lud i ne želi da me vidi. Posle svega, ne bi trebalo ni da pomislim na njega, ali ja sam hrišćanin i praštam mu. Svako nosi svoj krst i odgovara Bogu, sebi i ljudima za svoje postupke - navodi Dejan.

Želi da nam pročita citat iz knjige koju drži u ruci, a koja govori o humanosti i srpskom narodu.
 

- Za braću Srbe iz Frankfurta i sve čitaoce "Vesti" koje cenim i volim i koji nam puno pomažu, pročitaću nešto što mi govori da sam u pravu bio kada sam svoj mladi život stavio u službu našem rodu: "Za vreme rata protiv Bugarske u žestokim okršajima 1884/85. godine svakodnevno je stradalo sve više vojnika. Ali, za razliku od Srbije koja svoje ranjenike zbrinjava, Bugarska nema organizovan vojni sanitet, a njihovi ranjenici, prepušteni sami sebi, ostajali su na mestu ranjavanja. Zbog toga Evropa prikuplja pomoć i konvoji sa sanitetskim materijalom spremni su da krenu za Bugarsku. Između evropskih konvoja i Bugarske isprečio se front sa srpskom vojskom. Tada se događa nešto što se u istoriji ratovanja ne beleži ni do tada, a ni kasnije: na zahtev lekara austrijskog Crvenog krsta, Vlada Srbije je odobrila vojnoj komandi da za jedan dan prekine rat, otvori liniju fronta i propusti sanitetski transport koji je iz Beča upućen u Sofiju. I ne samo to - Srbija se pridružuje apelu iz Evrope, otvara svoje vojne magacine, dodaje lekove, ćebad, krevete i sve ono što je neophodno za otvaranje jedne bolnice u Bugarskoj. Tako Srbija prilaže svoju pomoć i zalihe neprijateljskoj zemlji sa kojom je u ratnom stanju."

Dejan nas ispraća sa knjigom u ruci, govoreći tiho: "To je moj narod." Vesna već pravi spisak sa kupovinu jaja koje će bojiti, potom namirnicama za tortu i sve što ide uz reš pečeno prase.