Pančić: Vučićeva godina raspleta

Reč "mirno" iz prethodne rečenice zaslužuje malo dodatno pojašnjenje. Radi se o miru za vladara i njegovo okruženje, ne i za društvo. Način i tehnika vladavine nad Srbijom kakvu je Vučić sa svojima uspostavio, a koja se sve bolje može opisati rečju "prekrivanje", podrazumevaju stalno održavanje svojevrsnog političkog rata niskog intenziteta unutar države i društva, i održavanje isto takvih tenzija sa susedima.

Šest godina Vučić gradi i usavršava takav poredak, načinjen striktno po meri njegovog političko-statusnog komfora, i ne može se reći da mu do sada nije dobro išlo. Ali, tokom godine na izmaku, a najviše pred njen kraj, na toj su se građevini pojavile prve ozbiljne pukotine.

Srbija izlazi iz 2018. sa svim problemima s kojima je u nju i ušla, i s još po nekim novim, i nijedan od njih nije bitnije olakšan ili približen razumnom i održivom rešenju, kamoli stavljen ad acta.

Nije to odnos sa Kosovom, nisu ni drugi ključni i tenzični odnosi u regionu, nije se značajno napredovalo ni u pridruživanju Evropskoj uniji, ni u ekonomskom stanju, životnom standardu, a o stanju demokratskih institucija, državne uprave, medija, civilnog društva i još koječega bolje je i ne govoriti. Svi su samo godinu dana stariji, umorniji i nervozniji, to je sve.

Aktuelne i sve bolje "posećene" građansko-opozicione demonstracije u Beogradu samo su najvidljiviji pokazatelj tektonske promene u društvenoj atmosferi. Nisu one toliko "opasne" same po sebi, ali pokazuju da Vučić rapidno gubi podršku, ili barem pasivnu i rezigniranu ravnodušnost srednjeg društvenog sloja, onog na kojem svako savremeno društvo ponajviše počiva.

Ne bi, svakako, trebalo potcenjivati Vučićevo iskustvo i političko lukavstvo, još manje beskrupuloznost i spremnost da se u opstanak njegovog "životnog dela" (a to je baš ovakva Srbija kakva je danas) uloži sve do i štošta preko granice legitimnog u politici.

Ali, to ne poništava nešto što je možda manje od dokazane činjenice, ali je više od neobaveznog utiska: da se nešto važno odronilo iz te monumentalne, mada iznutra prazno zvečeće građevine, i da zato nikoga ne bi trebalo da začudi ako se na godinu 2019. retrospektivno bude gledalo kao na onu u kojoj je kraj jednog početka prerastao u početak jednog kraja. Ako ne Vučićevog, onda kraja nade da za Srbiju ima nade.