Reporter "Vesti" sa Srbima u Peći i Klini (2): Poslednja zvona Ljevoše
Od srednjeg veka pripadalo je Pećkoj patrijaršiji, a meštani su bili zaduženi za čuvanje manastirskih stada. Narodno predanje veli da se pomuženo mleko drvenim cevima slivalo u manastirske odaje i kuhinje. Ovih priča se, ali i lične porodične, seća Ranko Bakić (69) predsednik sela, dično dodajući da su njegovi stari krenuli iz Crne Gore, a kada su nabasali na ravnicu kod Rugovske klisure, odlučili su tu da ostanu.
Danas on ponosno čuva dedovinu, a koliko je do njega ne bi je napustio ni 1999. kada su sve kuće do temelja izgorele.
- Nije ostala nijedna zdrava - priča Ranko sa kapije, dočekujući goste u svoje dvorište na strmu i krivudavu uzbrdicu za koju je potreban dobar auto i vešt vozač i tokom suvih dana.
Uporan do kraja
- Ovaj moj brat od strica i ja - pokazuje Ranko Bakić na muškarca koji je seo pred prag neomalterisane kuće - vratili smo se 26. avgusta 1999. Ušli smo u treći konvoj za Goraždevac da stignemo na Gospođindan, na slavu u Visoke Dečane, red je. Međutim, rekoše nam da ne mogu da nam garantuju bezbednost, pa nismo mogli dalje. Ali ja sam bio uporan. Uspeo sam nekako da u paketu sa selima Sigom i Brestovikom bude i naša Ljevoša i 2005. se vratilo nas 18 porodica, više nije htelo. Onda je naredne godine napravljeno još desetak kuća, pa još 2009. i tako ukupno 33.
Na udaru mafije
Za ulazak u selo, neraskidivo povezano s Patrijaršijom donedavno je bila potrebna dozvola italijanskog Kfora. Ljubav Ljevošana prema rodnom kraju ide dotle da su bratstva pred mitropolitom Amfilohijem položila zakletvu da neće prodavati imovinu i time obavezali i decu i unučiće da ni za kakve novce ne daju kućni prag.
Ranko se seća sa koliko se žara zalagao kod UNHCR-a i drugih organizacija da se selo vrati.
- Do sada u selu niko nije prodavao imanje i kuće, ali na našu nesreću, sada su počeli - seda na stolicu i uzima vazduh.
Ovome se, dodaje, nije nadao:
- Ovih dana je velika najezda mešetara, mafije za prodaju. Ima ih dve - tri mafije pa se preganjaju koje će bolje da proda. Dolaze i nude. Većina nas odbijamo, ali su neki ipak....
Sitaucija je takva da u ovom razuđenom mestu živi 11 porodica, sve ukupno, 25 meštana. Koviljka, Rankova žena je najmlađi stanovnik - 55. je godište.
Svake zime selo je zavejano snegom. Baš tada, kao po pravilu, nestaje i vode i struje, padaju bandere i to traje do iznemoglosti. Meštani su i po takvom vremenu bili žrtve lopova.
- Perspektiva je nikakva. Zimi ne možemo od snega da živimo. Od 1. novembra do 30. marta totalno smo zarobljeni. Iz Patrijaršije nam pomažu, ali mi moramo po namirnice peške, a većinom su stariji ljudi. Imamo u selu jedna kola, ali ona moraju da se pune benzinom - odmahnuo je rukama Ranko Bakić.
Ispred kuće seo je na klupicu sa koje se nesmetano oči odmaraju na zelenim Prokletijama koje se zakivaju u svetloplavo nebo, pa polako objašnjava, kao da ga je sram, da je pet evra kojima bi platili kartu do grada za njih veće od tih nesagledivih planinskih uzvišenja.
Bilo je života
- Pre je bilo, lepše, života mi. Bilo više naroda, radili smo po fabrikama, imali smo para. Svi su selu su radili u fabrici "Ramiz Sadiku", pa smo se onda motorizovali, gajili smo stoku, voće, imali vinograde i tako poklapali jedno sa drugim. Bilo je vrlo dobro - pričaju Bakići.
Nemaština
- Od čega živimo? Od vazduha! Eto, kažu, vazduh je ovde dobar! Pomalo, ovi stariji ko ima pravo na 75 evra od kosovskih institucija. Od Srbije ne dobijamo ništa. Samo četiri porodice dobijaju socijalu po 4.000 dinara i ništa drugo.
- Eto, ja živim od kosovske penzije - dodaje Savo Bakić (71), odmenjujući u priči svog brata:
- U centralnoj Srbiji, gde mi žive deca, ja sam beskućnik. Kada sam se vraćao očekivao sam da živimo svi, da živimo lepo, da bude selo kao što je nekada. I deca bi se vratila, garantujem. Tamo rade privatno, nije nikakva para, ali opet. Ovde, nema ama baš nikakvog posla.
Prodaju i patrijaršijsku zemlju
- Do skoro nije bilo ni priče o prodaji, a nije ni moglo, jer je zemlja patrijaršijska i u opštini su govorili da ne može da se prevede i proda. A sada, ispada da može. Šta se dešava javili smo i vladici Teodosiju - ističe Ranko Bakić.
Ljevošani, jedno je sigurno, nisu dozvolili zaborav. U glavu znaju sve članove 70 srpskih porodica koje su ovde živele pre rata. Sećaju se kako su izbegli juna 1999. preko planinskog prevoja Paklen. A znaju i da to nije bilo prvi put. Njihovi očevi i dedovi, na isto su bili primorani u vreme Drugog svetskog rata. Ali, svi oni su se vratili i ponovo oživeli selo. Potomci su na mukama.
- Volim Kosovo, volim Patrijaršiju. Voleo sam da se vratim i volim ovde da živim, samo nemam načina. Džaba, što volim - uzbuđen, suznih očiju izustio je Savo ono što ga najviše muči.
A podsetnika je na svakom koraku. U Ljevoši i okolini sačuvani su ostaci srednjovekovnih crkava Rođenja Sv. Jovana Krstitelja, crkve Sv. Arhanđela, crkve Sv. Simeona Mirotočivog, kao i isposnica u stenama zapadno od sela. Sačuvano staro srpsko groblje nedvosmisleno potvrđuje priču da je selo staro oko 400 godina. Čini se da Ljevoša nikad neće prestati da svedoči o Ljevošanima.