"Evro neće preživeti, kolaps je neizbežan"
Autori izveštaja, grupa akademika, stručnjaka i nekadašnjih "policy makera" širom Evrope, svesni su prepreka jačanju integracionih trendova u poljuljanoj EU posle Bregzita i sve glasnijeg uspona evroskepticizma, ali ističu da si politika ne može priuštiti otezanje.
- Reforma evra možda nije popularna, ali je esencijalna i goruća: u nekom trenutku Evropu će zadesiti nova ekonomska kriza. Ne znamo hoće li se to dogoditi unutar šest sedmica, šest meseci ili šest godina. Ali, u postojećem izdanju nije verovatno da evro preživi - prenosi Blumberg iz izveštaja.
Pročitajte još:
* "Odluka da se stvori evro je bila fatalna za evrozonu"
Autori predlažu promene u tri koraka. U prvom predlažu brze "zakrpe" poput jačanja Evropskog stabilizacionog mehanizma (ESM), bankovne unije i koordiniranja ekonomskih politika. Potom bi na relaciji sever - jug usledio "quid pro quo" mehanizam podsticanja reformi investicijama da se problematični jug (konačno) motiviše na reforme.
Treći korak, kontroverzan i opcionalan, premda važan, podrazumeva da se evrozona transformiše u federalnu strukturu s podelom rizika i suvereniteta.
Luka Brkić s zagrebačkog Fakulteta političkih znanosti ističe da je problem suštini jednostavan, ali ne i rešenje.
- Predložene mere učvrstile bi poziciju evra, ali samo su surogati. Budućnosti evrozone i evra nema bez političke unije - kaže Brkić.
Dodaje da je realizacija projekta "Sjedinjenih Evropskih Država" upitno izvodiva te da budućnost Evrope za 20, 50 ili 100 godina neće tako izgledati, već će rešenje biti "novo, originalno i autohtono".
S ekonomske strane, uz ostalo, evrozonu muče problem slabe mobilnosti radne snage te rigidnost plaća, što otežava funkcionisanje monetarne unije, objašnjava profesor zagrebačkog Ekonomskog fakulteta Boris Cota.
- Uz ta ograničenja, evrozona može opstati jedino da zaživi kao transferna unija u kojoj bi se značajan deo nacionalnih budžeta preneo na središnji evropski budžet, i to sa sadašnjih jedan na bar 20 odsto. Članice to za sada nisu voljne da učine, posebno one stare, zbog pitanja moralnog hazarda bojeći se da bi se novac olako trošio, a reforme izbegavale - ističe Cota.