Ko bi, crni Vučiću, hteo tvoje organe!?

I pitam se, ko bi pri čistoj svesti ili čak potpuno nagrižen Alchajmerom, svejedno, pristao da mu se umesto njegovih umetnu Vučićevi organi? Ko bi pristao da bude Frankenštajn grđi i strašniji od onog iz engleskog romana, onog spojenog od delova mrtvih ljudi i oživljenog udarom groma?

Eto, recimo, ko bi iole lucidan poželeo da dobije Vođinu jetru, koja je preradila bogtepita koliko otrovnih strelica koje je primio od svog bivšeg stranačkog šefa Vojislava Šešelja dok je bio treći u špaliru. I koliko se samo iskidao čekajući da Šešelja Amerikanci šibnu u Hag, Nikolića na Andrićev venac, a njega na čelo jadne Srbijice!?

Ili, zamišljam tog jadnika kome bi zapale Vučićeve oči, pa taj ne bi video dalje od nosa! Naviknute na mrak i na "žmurenje" još dok bejaše ministar informisanja u Miloševićevoj vladi, ni kasnije im nije bilo spasa - danas žmure na otimanje Kosova, zatiranje Srpske, prijateljevanje sa zločincima NATO...

A još grđe bi prošao onaj koji bi se "ovajdio" za Vođino srce. Uglavnom ravna linija ponegde malo izdignuta, dok bi se jači otkucaji mogli osetiti samo u prilikama kada se na TV-u pojave mentori poput Angele Merkel, Džona Kerija ili šefa NATO, ili novi saradnici i prijatelji Hašim Tači, Edi Rama, Kolindica...

Jedino bi nesrećnik kome bi jedini spas bio Vođin mozak daleko dogurao. Umislio bi da je Mesija, spasitelj i držao bi se toga "ko pijan plota", gazeći sve postulate moralnosti i humanosti.

Sreća što duša ne može da se donira, tu bi se Vođa baš izblamirao - duplo golo!

Posle ovakve humanističke objave srpskom pučanstvu da je Vođa rešen da se žrtvuje, reših da svojim potomcima, pod pretnjom kletve do sedmog kolena, ostavim u amanet da me ni ludi ne stavljaju na nekakve transplantacije za produženje života. Vučićevi organi će biti tu negde, neću da rizikujem!