"Vesti" sa Srbima u Metohiji (2): Opstajemo, jer smo zajedno

A. Čukić

Milija Vulićević sa unukom

- Zadovoljan sam što su deca porasla i što su unučići pored mene. Odlični su učenici ovde u Vidanju, unuka na fakultetu u Beogradu. Ipak, to govori nešto! Opstajemo, jer smo zajedno, tako je mnogo lakše da se opstane - ponosno ističe Milija.

Svi Srbi su morali da odu iz sela 1999. godine. Pet godina kasnije, Vulićevići su jedva dočekali da se vrate. U selu je sada oko 100 domaćinstava. Većinom su staračka, ljudi su došli da dočekaju poslednje dane na ognjištu ili zbog imovine. Vulićevići ponosno ističu da u selu ima još desetak porodica "u kompletu, kao mi".

Najteže je majci

- Mi smo bili u Kruševcu - dodaje Milijin 42-godišnji sin Nebojša. - I što se finansija tiče, mogli smo tamo da ostanemo. Ipak, ovo je naša babovina i to nas je više vuklo. Želeli smo da se vratimo na svoje. Obnavljali smo polako. Deca su došla 2005. godine. I kada je počela sa radom osnovna škola u jednoj kući, a deca pošla u školu, videli smo da ovde može da se živi - dodaje on.

Srbi u opštini Klina često su žrtve napada i pljački. Vulićevići se gorko sećaju kada su im 2007. godine ukrali dva bika. Ali, kako kažu, "hvala Bogu, od tada nam više ništa nisu ukrali".

- Trenutno smo zadovoljni bezbednošću, ali ni ne idemo nigde - kaže mlađi brat Nemanja (28).
Ta druga strana priče, konstantna nesigurnost, utiče na svaki segment njihovog života.

- Nije vreme kao pre rata da možemo da radimo uveče dok ne završimo posao. Moramo da kupimo čaplje pred mrak, pa da idemo kući. Eto, da je vreme kako treba sinoć smo mogli da završimo ono što radimo danas, ali nikad se ne zna kada može neko da naluta... Dosad nismo imali problema, ali po pričama iz okoline, dešava se i u čisto albanskim mestima, pa što se ne bi desilo kod nas. Što da mi njega čekamo, bolje sedi kući i zatvori vrata - pojašnjava Nebojša.
Možda je najteže bilo majci Veri. Od kada se vratila, pa do danas, kaže, ne može da odagna strah.

- Bilo mi je teško kada je muž rekao da se vratimo. Nisam volela da se vrate ni on, ni deca. Kada smo došli živeli smo u strahu, u strahu smo i radili. Brinula sam, kao što svaka majka brine, a brinem i danas. Deca mi sama idu po polju s traktorom, rade, moraju. Znate i sami da majka brine za svoje dete. Majka je majka. Ako ih nema malo sa traktorom, razmišljam da ih ko ne sretne, da im se ne desi nešto u šumi - dodaje 64-godišnja žena.

Nemanja je oženjen Katarinom i ima troje male dece: Nevenu, Davida i četvoromesečnog Danila. Nebojša ima ćerke Svetlanu, Sanju i Tanju i sina Stefana, rođenog na Kosovu.

Želje i stvarnost

- Deci nije bilo lako, počeli smo iz početka. Kada vide nešto novo, kao da smo otišli u Diznilend, ali snalaze se. Starija je đak generacija, dobila je Vukovu diplomu. A da li će ostati, zavisi od posla. Čovek ide za poslom i u Australiju ako treba, da juri kengure. A ako nađu perspektivu sigurno će se vratiti kada se odškoluju. Računam da će da prevagne da dođu u Vidanje - kaže Nebojša.

Da li će selo opstati, svakako zavisi od mladih. To je tema oko koje ni Vulićevići ne bi da garantuju. Njihove želje su jedno, ali stvarnost i perspektiva su nešto sasvim drugo. Baka Vera je iskrena:

- Nema s kim da se vrate. Moje dve unuke su na fakultetu, i treća će naredne godine. Ima još dece, ali kako se školuju, tako će odlaziti. A da se vraćaju? Gde će omladina sa babama, sa starcima? Ti što odu se snađu. I ptica, pa nađe te napravi gnezdo i ispili pilence, a kamoli ljudi da stvore porodicu i skuće kuću.

Sutra - "Vesti" sa Srbima u Metohiji (2): Ne idem sa kućnog praga