Zajedno posle šest decenija
Bilo je to, kažu, prijatno trodnevno druženje uz kafu i pokoju čašu vina. Menjali su lokacije na Plivskim jezerima, bili su u starom hotelu Turist, uživali su u ručku pored slapova reke Plive, gde svežina smaragdnozelene boje reke uz rošenje kapljicama hladne vode koja se rasipa preko sedrenih kaskada uklanja težinu omorine, obilazili su muzeje, vodopade, tvrđave. Zanimljivi su im bili i sokaci i mahale koje su skrivale prve ljubavi, uz priče i anegdote iz školskih dana.
- Nažalost, nismo mogli da posetimo našu školu, jer je u bombardovanju u poslednjem ratu potpuno uništena. Sada je tu izgrađena sportska dvorana - kaže dr Vojnović.
Tri dana druženja donela su im veliku radost, podsetivši ih da je sreća u sitnim zadovoljstvima. Uverili su se da još u sebi kriju dečačku duhovnu energiju.
Gimnazija u Jajcu utemeljena je 1948. godine, najpre kao niža realna gimnazija, a od 1951. i viša nakon male mature koja se polagala u trećem razredu.
Upravo taj četvrti razred upisuje generacija koja će maturirati 1956. godine kao prva generacija jajačkih srednjoškolaca. Bila je to generacija dece koji su školovanje započeli 1945. godine, po okončanju Drugog svetskog rata.
Više razrede gimnazije upisali su tada i učenici iz okolnih mesta - Mrkonjić Grada, Šipova, Glamoča, Ključa i drugih, a u osmom razredu pridružili su im se i maturirali i dva Crnogorca iz Nikšića, dvoje iz Hercegovine, jedna učenica iz Banjaluke i jedna iz Bosanske Gradiške. Nakon mature gotovo svi nastavljaju školovanje, završavaju fakultete, a zatim uspešne karijere nastavljaju kao inženjeri, profesori, novinari, lekari - od Jajca, preko Sarajeva, do Zagreba, Beograda i drugih gradova.
Pročitajte još:
* “Smrt Srbima” na crkvi kod Bratunca
Neki su postali i univerzitetski profesori. U Jajce su se vratila šestorica, od kojih je danas živ samo dr Ivica Vojnović, još aktivan u struci. Za njihov uspeh zaslužni su i profesori, kao što su Jakov Antičević, Marija Balaban, Marija Tabaković, Vidak Jakšić, Zvonimir Pocrnjić, Miho Radovan, Stanko Perazić i mnogi drugi, kojima su veoma zahvalni.
Na kraju, maturanti su se dogovorili o novom susretu za deset godina! Optimistično ili duhovito, našalili su se na sopstveni račun.
Vreme siromaštva i jednakosti
Siromašni, izgladneli, slabo odeveni, mnogi bez jednog ili oba roditelja, između šest i deset godina starosti, seli su u školske klupe srećni što su prestali pucnjava i proganjanje. Poslušni, sa optimizmom prihvataju nova saznanja, verujući u sebe i budućnost. Bila su to deca grada i sela, mnogi su pešačili i deset kilometara do škole, po nevremenu, snegu, kiši i hladnoći. Bilo je to doba siromaštva, ali jednakosti, niko se nije izdvajao po bogatstvu, raslo se bez kompleksa i opterećenja vezanog za materijalne vrednosti. Razvijala se prijateljstva na poverenju, ljubavi, veri u ljude, nije bilo podela ni po verskoj ni nacionalnoj liniji. Ta prijateljstva traju i danas.