Zašto ljudi menjaju veru (3): Nacija veštački pocepana
Šta bi sa stavom Vuka Stefanovića Karadžića da su Srbi narod tri vere? U nevelikoj studiji iz 1836. godine "Srbi svi i svuda", otac srpske azbuke je zagovarao tezu da je jezik odrednica nacionalnog identiteta i da osim pravoslavaca, postoje i Srbi katolici i Srbi muslimani. Ipak, u istoj analizi Vuk priznaje da samo oni "zakona grčkoga", odnosno pravoslavci, sebe nazivaju Srbima ili Srbljima, a da to ne čine oni koji se mole papi ili Alahu, te da će muslimani sebe radije smatrati Turcima, "premda ni od stotine jedan ne zna turski".
Da li je to zbog jakog uticaja Srpske pravoslavne crkve koja, nakon što je od Carigrada za 800.000 francuskih franaka u zlatu 1920. godine izdejstvovala sadašnju organizacionu formu, počinje da insistira na tome da Srbin može biti samo pravoslavac.
Zašto ljudi menjaju veru:
I dok se mi pitamo zašto Srbi nisu, poput Albanaca, prihvatili da naciju mogu činiti pripadnici tri vere istog etničkog porekla, oni koji Srbima obavezno pripisuju hegemonizam kažu da bi pitanje trebalo da bude obrnuto: zašto ovdašnji muslimani neće da budu deo srpskog nacionalnog korpusa?
Ali, ni tu nije cela istina jer ima ih koji su javno progovorili o svom srpskom etničkom poreklu, upućeni u porodičnu istoriju da su im preci u jednom momentu s pravoslavlja prešli na islam, najčešće zbog privilegija. Ili, kako je to zabeležio Vuk, špartajući po balkanskoj vetrometini: "Ako se ko od raje poturči, odmah ima sva prava kao i ostali Turci; ne samo što ga neće prekoriti pređašnjom verom nego će ga još svako radije pomoći nego rođenog Turčina."
Najpoznatiji je svakako Meša Selimović. Kulturna čaršija je pričala kako je veliki pisac govorio da je i ranije znao da je Srbin, ali da je 1941. godine, kad počinje ustaški pokolj, znao i zašto je Srbin.
"Potičem iz muslimanske porodice iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin... Jednako poštujem svoje porijeklo i svoje opredeljenje", napisao je Selimović u pismu Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.
Sličnog porodičnog predanja, režiser Emir Kusturica otišao je je i korak dalje, pa se krštenjem u manastiru Savina, s krštenim imenom Nemanja, vratio pradedovskoj veri.
- Moja porodica je poreklom srpska, pravoslavna. Moj otac je rođen kao musliman, ali je, pre svega, bio Srbin. Moja majka je takođe iz muslimanske porodice. Ali, ona se ne identifikuje ni s jednom religijom. Veruje u snagu ljubavi. Ja svoju nacionalnost zasnivam na svom jeziku. To je ranije bio srpskohrvatski, danas je to srpski. Ovo nacionalno kulturno nasleđe definiše, dakle, moj identitet. Ali, ja se osećam takođe i Crnogorcem, jer mentalitet brđana je blizak mom - poverio se svojevremeno francuskom "Figaru".
A da su Nemanjići ostali katolici
Šta bi bilo kad bi bilo ili kontrafaktualna zanimacija istoričara postavlja i pitanje kakva bi istorija Srba i njihove države bila da je Stefan Nemanja ostao veran Rimu i papi jer je osnivač dinastije Nemanjića prvi put kršten po rimskom obredu. U komplikovanim političkim odnosima tadašnjeg srednjovekovanog perioda, Nemanjići su se okrenuli Vizantiji, tada razvijenijem delu podeljenog rimskog carstva, zacrtavši srpski usud da zanavek budu Istok Zapadu, a Zapad Istoku.
Zoran Krstić, profesor crkvenog prava, kaže da je poistovećivanje vere i nacije deo turskog nasleđa.
- Sloboda veroispovesti je preduslov svake zdrave religioznosti. To podrazumeva da ako Srbi po rođenju mogu da budu agnostici ili ateisti, na šta smo navikli, mogu isto tako svojim slobodnim opredeljenjem da postanu muslimani, budisti i slično. Pitanje da li su pojedinci ili grupe nekada u istoriji nasilno prevođeni u druge vere jeste pitanje greha i zločina tih drugih. Ono što je za nas bitno jeste to da bezuslovno poštujemo verska opredeljenja naših bližnjih i onda kad se s tom činjenicom ne slažemo - smatra Krstić.
Istoričari upozoravaju da ukoliko se vodimo tezom da su Srbi isključivo pravoslavci, odrekli bismo se i dela istorije.
Čedomir Antić tako navodi podatak da je više od 20.000 Srba katolika živelo je u Dalmaciji i Boki u 19. veku, najviše u Dubrovniku, Splitu i Zadru, a da je njihov uticaj u društvu bio je znatno veći od udela u ukupnom stanovništvu.