Duša boluje od otuđenosti

Direktorka bolnice "Laza Lazarević": Slavica Đukić Dejanović

- Mislili smo da je to zlo koje se događa drugima, a mentalne probleme imaju svi ljudi. Nema čoveka koji u nekim okolnostima ne može postati osoba sa mentalnom smetnjom. Kada su u pitanju psihoze, depresije, anksiozni poremećaji, traume, statistike pokazuju da smo negde u sredini u regionu.

Koliko na to utiču posledice rata i tranzicije? Imamo nove odnose u društvu, svako je sebi najvažniji, ali ne i nove oslonce.
- Živeli ste u zemlji u kojoj je institucija nešto značila, najveći broj ljudi živeo je od svog rada, a takmičarstvo se ispoljavalo kroz potrebu da budete bolji od drugih, pa vas uspesi drugih nisu iritirali, već pobuđivali ambiciju. Urušavanje institucija države i, što je najstrašnije, porodice, ostavilo je svaku jedinku prepuštenu samoj sebi. Taj neki autizam, povlačenje u sebe, da ne umemo da delimo dobro i zlo, radost i tugu, da smo više osobe ponosa, a ne bola i kada nas boli, sigurno je uticalo na broj osoba sa mentalnim smetnjama. Približili smo se statistikama Zapadne Evrope, a kod nas se, nažalost, mentalne bolesti kasno otkrivaju, kasno počinju da se leče i još žigošu kao nešto što je ružno i što je sramota.

Ko vam se najčešće obraća za pomoć? Jesu li to obrazovani, odbačeni, mladi ljudi?
- Najveći broj osoba i ima potrebu da bude anoniman. Zato smo napravili tzv. otvoreni četvrtak, kada ne morate da se predstavite i bez obzira da li imate zdravstveno osiguranje, možete da razgovarate sa našim stručnjacima. Mlađi ljudi češće nemaju problem da se predstave imenom i prezimenom i da priznaju da imaju problem, ali kada odlaze od nas, ipak mole da se za to ne sazna, jer neće dobiti posao. Veliki problem je kako sredina gleda na osobu sa mentalnim smetnjama.

Tanjug/AP

Pročitajte još:

* Silikoni su bitni, kome još treba zdravlje?!

* Obratite pažnju: Bol u ovim delovima tela može vas koštati života

* Dramatične brojke: 81 % mladih lekara razmišlja o odlasku iz izemlje

Ali ta okolina gleda rijaliti programe, u kojoj se ljudi često svađaju, vređaju, pa čak i tuku?
- Tu je ekran barijera i objašnjava zašto se može gledati nešto što nije sasvim u psihološkom i fiziološkom standardu, a zašto se plašite susreta sa osobom koja ima mentalnu smetnju. U kolektivnom biću svakoga od nas stoji strah od sopstvenog ludila i u kontaktu sa osobom koja je otuđena od realnosti, koja je psihotična, svako se plaši da to nije možda zarazno. Taj strah često objašnjava zašto bežimo od osoba koje imaju mentalne smetnje. Te osobe su žigosane.

Kako gledate na ponašanje svojih kolega u parlamentu, da li ste poželeli da nekome pružite stručnu pomoć?
- Oni se jako razlikuju od pacijenata zbog toga što oni to rade tendenciozno. Da bi ostvarili neke ciljeve, ponekad koriste i neobrazovanje, neprimerenost, loš vokabular... Jednog političara sam pitala: "Da li je istina da biste vešali ljude?". To je veliki stepen agresije. On mi je odgovorio: "Da to nisam rekao, ne bih bio popularan političar". U politici je bitno da ste ličnost koju znaju mediji, ljudi pamte, a kasnije mogu raditi i korektne stvari za populaciju koju predstavljate. Nisam imala potrebu nikoga da lečim, jer se kod psihijatra dolazi sopstvenom voljom.

Kako biste sa psihološkog stanovišta procenili političku scenu Srbije? Ko preovlađuje u njoj - narcisi, kukavice ili foliranti?
- Jednako je podeljeno. Ima narcisa koji sve najbolje znaju i nemaju potrebe da uvaže čak ni stručnjake o određenoj temi. Kukavice su oni koji kada je teško idu tamo gde je lakše. U trećoj kategoriji su oni koji nemaju svoj identitet i imitiraju neke druge.

Svojevremeno je Žarko Korać, kao član vlade Zorana Đinđića, predložio da se radi i psihološka procena članova vlade? Šta mislite o tome?
- Nisam o tome razmišljala, jer ne ulaze novi ljudi u vrh politike države. Znaju se i dobre i one druge osobine potencijalnih ministara. Već dosta dugo imamo istu priču samo u različitim kombinatorikama, pa pregledati ljudi koji su već vodili neki grad, preduzeće ili bili ministri, prosto bi značilo da se smejemo svojoj prošlosti.

Da li je teško biti neuropsihijatar u parlamentu?
- Mi lekari smo dosta poželjni na svim listama, jer je to profesija koja nema kvalitetnu i adekvatnu kompenzaciju za svoj rad, a obavlja svoj posao korektno. Neuropsihijatara uvek ima u parlamentu i obično svi misle da mi znamo da čitamo tuđe misli, pa nekako drugi poslanici imaju specifičan odnos prema nama. Događa se da kada osete napetost, nervozu, nesanicu, priđu i pitaju da li mogu da dobiju savet. I ne samo od mene, već i od drugih kolega dobiju sugestiju da ne treba da piju kafu posle pet uveče, da ne treba da piju koka-kolu, da ranije da večeraju.

Na listi SPS je uvek bilo dosta lekara. Očekujete li da ponovite uspeh sa prethodnih izbora?
- Očekujem. Podsetila bih da je SPS partija koja je bila planirana da bude demontirana, pa smo preživeli, bili u opoziciji, podržavali jednu vladu, dva puta učestvovali u vlasti... Stekli smo određene pouke, ne žmurimo pred sopstvenim greškama, pokazujemo zrelost i pre svega smo kadrovski kvalitetni.