Lazarovi putopisi - Indija (4): Lutajući po svetoj zemlji

Ponekad bih prespavao i u hotelu, ali tamo kuda je mene put vodio, uglavnom ih nije ni bilo, tako da su neka usputna mesta, hramovi, kuće u udaljenim selima u kojima ljudi imaju jedva da prežive, ali su spremni i to da podele sa vama, postala mesta na kojima sam uglavnom spavao.

Imao sam savršen plan za svoj put. Plan je bio da plana nema. Idem onako kako me život vodi, putevima Gospodnjim, pa gde me odvede. Sretao sam razne zanimljive ljude, što putnike, što hipije koji su već godinama živeli u Indiji, što zanimljive Indijce, uključujući i čudne ali krajnje zanimljive jogije i sadue. Jedni su me vodili do drugih. Objašnjavao sam im šta tražim, a oni su mi svi davali koliko su mogli, ili me upućivali na različita mesta na koja sam odlazio i ostajao koliko sam osećao da treba da ostanem.

Neki su me pozivali da nastavim putovanje sa njima, što sam i prihvatao, ako bi mi to bilo zanimljivo. Pri tome, ne da nisam znao koliko je sati, nego sam izgubio pojam i o danima. Postojale su dve stvari na osnovu kojih sam se ravnao. Dan i noć. Prošla je i Nova godina, a da nisam znao da je prošla.

Išao sam od mesta do mesta u kojima sam imao najneverovatnija iskustva. Put me je iz Varanasija vodio dalje na zapad po tragovima stare Harapa civilizacije koja je cvetala u periodu od 3500. do 2000. godine p. n. e. Upravo na temeljima ove civilizacije, uz mnogobrojne druge uticaje kroz istoriju  zasnovano je sve ono što se danas smatra hinduističkom tradicijom u najširem smislu.

To me je preko predivne pustinje Radžastana dovelo skroz do pakistanske granice, odakle sam se preko mističnog Gudžarata spustio na jug. Prateći manje-više zapadnu obalu indijskog potkontinenta stigao sam do najjužnije tačke Indije – Kandžakumarija ili Kejp Komorina, gde se Bengalski zaliv susreće sa Indijskim okeanom i Arabijskim morem. Zatim sam se duž istočnih obala Tamil Nadua vratio u centralnu Indiju i izgubio se u njoj.