Srbiju nema ko da gradi
U odgovoru na brojne kritike dela struke i laičke javnosti, kao jedan od najjačih argumenata zašto je dobro da se gradi megalomanski Beograd na vodi srpski premijer navodi da će u narednih 20 godina, koliko je planirano da traje njegova izgradnja, biti uposlena celokupna srpska građevinska operativa!
Kontrapitanje bi moglo da glasi: s kojim zidarima, s kojim majstorima, ako se i ove godine u Građevinskoj školi u Beogradu ponovo spajaju različiti profili u jedno odeljenje zbog nedovoljnog broja upisanih?
Podaci govore da je od 69.000 malih maturanata u celoj Srbiji samo sedmoro odlučilo da ide u zidare! I ostali zanati ne stoje bolje. Država određuje kvote za određeni profil, pa je tako ove godine procenjeno da je dovoljno da se za zidara u Građevinsku školu upiše desetoro đaka. Ni taj broj nije dosegnut, jer se za ovaj zanat prijavilo samo šestoro dečaka. U ovoj beogradskoj srednjoj stručnoj školi upisala su se po tri tesara i armirača, a jedan krovopokrivač! Ko će graditi grad u gradu na sto hektara najbolje lokacije u Beogradu ako iskusni majstori odlaze u penziju, a mladi ih ne nadomešćuju?
- Zidar, tesar, armirač, keramičar, dekorater zidnih površina, sve su to obrazovni profili koji generalno izumiru jer deca neće da ih pohađaju i pored stipendija koje dobija svaki naš učenik koji upiše deficitarni profil. Većina roditelja smatra da njihova deca treba da idu u gimnazije i kasnije da studiraju, a nažalost, sistem upisa je takav da im to dozvoljava - komentariše direktorka Građevinske škole u Beogradu Dragana Radovanović.
Mladi neće da uče zanate
Domaće građevinske firme su pre 25 godina gradile širom sveta, a srpska pamet i vešte majstorske ruke svuda su izazivale poštovanje - od dalekih južnoameričkih država, Afrike, zemalja Bliskog istoka, ali i u Rusiji i evropskim državama. Nakon sankcija 90-ih, srpsko građevinarstvo je počelo da se urušava i gubi tržišta. Sada, sve i da ih stranci angažuju, imaju veliki problem sa malim brojem majstora. Uglavnom se snalaze tako što prave vlastite trening centre u kojima se njihovi zaposleni obučavaju za zanat koji nedostaje. Ni njihova spremnost da stipendiraju buduće majstore nije dovoljan motiv za mlade maturante da uče zanate.
Koliko je obrazovni sistem naopako postavljen i u raskoraku s potrebama privrede i društva, govori i podatak da se u Građevinsku školu, koja godinama kuburi s malim brojem upisanih đaka, sve češće i sve više vanredno upisuju svršeni srednjoškolci, uglavnom za prekvalifikaciju, dokvalifikaciju ili specijalizaciju za peti stepen, za status koju su nekada imali VKV (visoko kvalifikovani) majstori.
- Dešavalo nam se da neko sa završenom gimnazijom dođe kod nas na vanredno školovanje, pa čak i ljudi s fakultetom. Dovoljno je vidite koliko državu košta školovanje jednog mašinskog inženjera koji ne radi u struci, ili zato što mu je firma propala ili zato što nije našao posao, pa onda dolazi kod nas da se prekvalifikuje - kaže naša sagovornica.
Uvozićemo majstore
Ako se trend slabog upisa i učenja zanata nastavi, Srbija će i pored visoke stope nezaposlenosti (zvanično 22 odsto) morati da uvozi majstore - od zidara, zavarivača, pa sve do stolara, jednog od najkreativnijih i večnih zanata kojim se bavio i otac Isusa Hrista.
Zabeležno je da je pre dve godine u Drvo artu za stolara konkurisao samo jedan kandidat, iako je bilo 30 mesta.
Na apsurdnost srpskog obrazovnog sistema upozorava i profesor Miroslav Kuka koji je zajedno sa još 70 kolega radio na projektu "Redefinisanost strukture i Strategija razvoja visokog obrazovanja u Srbiji". Kuka kaže da je samo na državnim fakultetima evidentirano 139 zanimanja koja ne postoje u zvaničnom šifarniku zanimanja!
Dobro plaćeni poslovi
Većina zanata je i te kako isplativa i donosi osim sigurnog posla i dobru zaradu.
- Nedavno nam je bivši učenik koji je završio za rukovaoca građevinskom mehanizacijom rekao da zarađuje 100.000 dinara - kaže direktorka Radovanović.
Ove godine đaci koji su upisali ovaj smer pohađaju isto odeljenje sa budućim armiračima i tesarima, dok se razdvajaju tek na časovima praktične nastave. To odeljenje ima ukupno 21 đaka.
- Ukoliko je prosečni trošak države po jednom budžetskom studentu od 250.000 do 300.000 dinara i ukoliko taj student tržišno nije potreban, postavlja se pitanje u čijem se interesu radi ako društvo, školujući studenta o sopstvenom trošku, sutra ne može da ga zaposli već ga izvozimo besplatno - pita se Kuka.
Stručne škole im skupe
Kada su tvorci Strategije obrazovanja Republike Srbije do 2020, pre tri godine branili svoju viziju razvoja obrazovanja, žalili su se da od svih evropskih država samo u Češkoj manji broj đaka procentualno pohađa gimnazije nego što je to u Srbiji.
- Strategija obrazovanja ide u korist gimnazije na uštrb srednjih stručnih škola, jer se došlo do zaključka da mnoge više koštaju srednje stručne škole od gimnazija - kaže direktorka Radovanović.
Procena je da je tržištu rada realno potrebno manje od 20 odsto visokoobrazovane populacije.
Radikalni rezovi u obrazovnom sistemu su neophodni, ali je praksa pokazala da nijedna vlast nema smelosti da baš ona povuče taj prvi potez i roditeljima poruči: nisu sva deca za studiranje, gledajte gde će da obezbede egzistenciju, a ne diplomu s kojom neće moći da nađu posao.
