I Jugoslavija je nestala u ratu
- Gledala sam u svom stanu snimke nesrećnih migranata, Sirijaca, Iračana i Avganistanaca, njihov beg od bombi i razrušenih država, hod po užarenom asfaltu od 1.000 milja. Srbija ih majčinski prihvata, ali ima problem oko volontera, odeće i svega onoga što stotinama hiljada nesrećnika treba. Zato sam došla u Beograd, a ono malo slobodnog vremena što mi preostane, koristim da obiđem rodbinu - kaže Marija, koja je odmor provela u beogradskom parku kod glavne autobuske stanice.
Nepisano pravilo
- Moj mlađi brat Nenad se prošle godine oženio Ukrajinkom. Prepoznali su se i zavoleli. Mi smo u pravom smislu promoteri kosmpolitizma. Međusobno smo vezani, ali trudimo se da pomažemo znancima i strancima. Takođe je nepisano pravilo da svake godine, makar na nekoliko dana, dolazimo u Srbiju - priča Marija.
- Ovo je kolo nade očajnika koji su sve izgubili osim golog života - kaže 30-godišnji Mustafa na lošem engleskom jeziku i pozdravlja se sa Marijom. Sa sedmočlanom porodicom krenuo je na put u nepoznato, Nemačku ili Švedsku, gde god ih prime.
- Nije mi jasno da s jedne strane kao civilizacija, u naučnom smislu napredujemo, a u onom ljudskom, toliko nazadujemo - pita se Marija, dok u naručju ljuljuška nepoznatog dvogodišnjaka. Ne razumeju se. Ona ne zna arapski, a on ne govori engleski, ali vezuje ih zagrljaj.
Marija Minić je rođena u Torontu, otac Miloš je iz Vodnja, sela kod Smedereva, a majka Natalija je iz Peći.
- Mama je imala 20 godina kad je iz Peći došla u Beograd, zaposlila se i u srpskoj metropoli upoznala mog oca Miloša. Zavoleli su se, a kako je on već radio kao inženjer elektrotehnike, trudili su se da napreduju i da ostvare one najosnovnije uslove za formiranje porodice. Nekako u to vreme je otac dobio poziv da dođe u Toronto i prelomili su. Otišli su u nepoznato, bez znanja engleskog i francuskog jezika, ali s namerom da sve prepreke savladaju - priča naša sagovornica.
Miloš i Natalija nisu planirali da čitav životni vek provedu u Kanadi, verovali su da će se, čim dovoljno steknu, vratiti u Srbiju.
- Dijasporske sudbine su uglavnom slične, ljudi trbuhom za kruhom krenu u inostranstvo na nekoliko godina, a onda u tom stranom svetu ostanu toliko dugo da im se čini kao da su baš tu rođeni. Naravno, korene i otadžbinu nikada ne zaboravljaju, ali neki novi život je u međuvremenu postao njihova stvarnost - objašnjava Marija.
- Rođena sam u Torontu i moji su mi prvo pričali o Titovoj Jugoslaviji, njenim lepotama, školstvu, druženju, bezbednosti i svemu onome što su oni pamtili iz svoje zemlje. Sećam se kada je Tito umro, spletom okolnosti sam bila i ja u Srbiji. Plakala sam kao i cela ondašnja Jugoslavija, a onda je desetak godina docnije počeo rat na tlu SFR Jugoslavije i mi smo gledali reke izbeglica! Šta se to promenilo u ljudima, pitala sam se, a to je pitanje koje me i danas muči - kaže Marija.
Obilazili su rođake i prijatelje u roditeljskom zavičaju, ali onda je počeo rat.
- Država se smanjivala, a mi smo sve više strahovali nad onim šta će ostati od naše otadžbine i, naravno, pomagali smo koliko god smo mogli - kaže Marija, sećajući se kako se borila protiv ružnog imidža Srbije.
Pročitajte još:
* Hrvati izbeglice prosleđuju komšijama
* Upozorenje: Dok susedi zatvaraju granice, Srbija se puni izbeglicama
- Moji prijatelji su znali da to nije tako. Neki su i pre cepanja Jugoslavije i rata bili u Srbiji, a neke sam dovela posle političkih promena 2000. godine. Svi su iz Srbije poneli lepe utiske. I Kanađani su shvatili ulogu medijske propagande. Evo neki od mojih prijatelja i sada jedva čekaju da se vratim u Toronto i iz prve ruke im prenesem kako zajedno možemo da pomognemo migrantima. Prosto im je neverovatno da neke evropske države onemogućavaju izbeglicama spas.