Prepušteni zimi, mraku i svom jadu
Struja im je isečena u ponedeljak, zbog nagomilanog duga koji je nastao, tvrde, pre nego što su oni došli. Dva dana su pokušavali da animiraju lokalne vlasti da im pomognu, ali juče su odlučili da odu ispred opštine Rakovica.
Kriv deda
- Njega krivim! Kada je mogao da proda nije hteo, vikao ja svima: "Ovaj talas da prođe, pa ćemo da se vratimo na naša ognjišta." Neće Srbija dati Kosovo, to je srpska kolevka, to će da bude pod Beogradom. I evo gde smo, pričala je baka Kata, na šta je deda Nikola odgovorio: I opet idemo na Kosovo!
Barake sive boje ne deluju kao da je u njima moguće živeti. Stepenicama ka nekadašnjem odmorištu Graditelja i Jastrebca, ne čuje se nikakav zvuk, tek načičkani odžaci iz kojih vije dim dokazuju da unutra ima ljudi. Svaka soba, ne veća od šest kvadrata, mali je stan u koje su spakovane sve uspomene donesene u izbegličkim vrećama.
Danas na te uspomene mogu da se osvrću samo u mraku ili uz sveće. Svaki "stan" ima i frižider, ali prazan, jer su juče izbacivali poslednje ostatke hrane koja se pokvarila. Iako su zidovi obloženi ivericom, svaka soba ima mali smederevac na kome se kuva i sa kojim se greje.
- Mi živimo od socijale. Ni on, ni ja nemamo penziju. Deda i ja ukupno imamo 11.000 dinara mesečno, od kojih ne kupim ni šećer, ni kafu, nego prvo platim struju. Ni za lek ne ostavim. A nisam dobro, a nije ni deda - priča Kata Dimić (75), koja se osvrće tražeći supruga Nikolu (81).
- Iz frižidera sam sve izbacila. To malo sirotinje što sam u njemu imala, sve se pokvarilo. Dug je nasleđen, sada je sve na nama - pričaju supružnici poreklom iz opštine Istok, sela Prekale kod Đurakovca. Sreća, kažu, da su im ćerke udate.
Tihim glasom pozvao nas je u svoju sobu njihov komšija Branko Terzić, koji je takođe izbegao iz Istoka. Minimalnu penziju je tek prošle godine prvi put dobio, a redovno plaća struju. Tiho govori jer ima ozbiljnih problema sa plućima.
Pročitajte još:
* Usred zime isečena struja kolektivnom centru
* "Poludeću od samoće! Nit' srpske reči, nit' srpske duše..."
- Prvi sam od svih pisao da se vratim u svoje rodno mesto, gde su mi sahranjena braća, otac, majka, ali opštinski odbor u Istoku mi ne da dozvolu. Sada mi ni ne treba jer sam jako bolestan, a ne mogu lekove da kupim. Evo, ovaj lek košta skoro 400 dinara. Žena mi je srčani bolesnik. Dok sam bio zdrav, radio sam kao stražar, kondukter, a sada ne mogu. Ništa od imanja na Kosovu nisam prodao - kaže Terzić.
U drugim sobama baraka kolektivnog centra žive Brankov i Stanin sin, dve ćerke i sedmoro unučadi.
Na ivici
- Tražićemo azil! Već tri dana smo neokupani. To je sramota i za stranku i za državu. Pravi se Beograd na vodi, a narod 16 godina živi u kolektivnom centru. Ovo nije prvi put da su nam isekli struju. Na ivici smo i fizički i psihički - kaže Jelica Berović, rodom iz Istoka.