Tužan kraj za radnički raj
Sinonim uspešnog giganta u bivšoj Jugoslaviji bila je svakako Železara Zenica, koja je zapošljavala čak 24.000 ljudi ako se zanemari zagađenje, po kome je ovaj bosanski grad takođe bio poznat. Fabrika je privatizovana za jedan dolar. Hiljade radnika ostalo je bez posla, a ostatkom sada gazduju Kuvajćani, koji imaju jeftinu radnu snagu, Zenica se i dalje nemilosrdno truje, a još stotine radnika čeka na povezivanje radnog staža kako bi mogli da odu u penziju.
Pročitajte još:
I Železara Sisak, kao i zenička u BiH bila je motor razvoja dobrog dela Hrvatske. U vreme najvećeg procvata Železara je zapošljavala rekordnih 13.742 radnika. Uništena je po istom konceptu kao i sva velika preduzeća. Najpre je otpušten značajan broj ljudi da bi se onda firma podelila na mnoštvo manjih koje je bilo lakše privatizovati.
Danas nakon četiri promene vlasnika, ne radi ništa. Trenutni vlasnik je deo italijanske grupe Danieli, u Železari radi tek 100 ljudi i to samo u noćnim smenama. Propašću Železare, Sisak je prema pisanju hrvatskih medija postao grad slučaj.
Ruže ne cvetaju ni nikšićkoj Železari, koja je posle tri neuspešne privatizacije prodata turskoj firmi Toščelik.
Ni radnici splitske Železare nisu prošli ništa bolje. Nakon propasti i mnogobrojnih muka trenutno su u vlasništvu firme Adria čelik, koja je u vlasništvu nemačkog državljanina.
U januaru ove godine radnici su odbili da potpišu ugovore na neodređeno vreme, ocenjujući ih nezakonitim i lihvarskim.
Koliko je teško stanje za dvestotinak zaposlenih možda se najbolje vidi iz njihovog saopštenja.
"Odlučili smo da ne potpišemo ugovore jer su zelenaški. Pravnik Sindikata metalaca Hrvatske nam je rekao da te ugovore ne potpisujemo jer nisu u skladu sa zakonima naše zemlje. Dok se to ne ispravi nema ništa od potpisivanja", pisalo je u saopštenju beznađa i očaja.
Zlatno vreme u Zenici
Osnivanje i počeci rada Železare Zenica vežu se još za austrougarski period, a izgradnja savremene čeličane počela je u jesen 1892. godine. Zlatno vreme zeničkog giganta trajalo je do 1987. godine, kada je dostigao najveći obim proizvodnje od 1,870.000 tona godišnje. Glavna tržišta su bili sever Afrike i Indija, a kovanim proizvodima "pokrivali" su kompletan prostor Evrope, od Švedske, preko Norveške, Nemačke, Francuske, Italije, Mađarske. Tadašnja plata zaposlenih kretala se oko današnjih 1.000 evra, a uz to su radnici imali obezbeđena letovanja, zimovanja, rehabilitaciju i druge beneficije.