Sastanke omladinskog rukovodstva je, recimo, organizovao na javnom mestu u tadašnjem Titogradu, na poznatom sastajalištu mladih na ušću Ribnice u Moraču. Iz te organizacije su krenuli zahtevi da se kandidati za najviše državne i partijske funkcije javno predstavljaju, da im se lepe fotografije na javnim mestima, a mladi su počeli i otvoreno da naginju višepartizmu.

Niko mu tada nije proricao veliku političku karijeru, jer nikad nisu na velikoj ceni bili oni koji umeju da "zalegnu" iza svoga stava i brane svoja uverenja do poslednjeg metka. Marović, pokojni Pavle Bulatović i Predrag Bulatović, ostali su upamćeni i kao "mladi lavovi" u klupama crnogorskog parlamenta i začetnici opozicije vladajućem režimu. Nije stoga ni čudo što su se sva trojica našli u prvom "borbenom ešalonu" kad je krajem 1988. i početkom '89. srušena stara crnogorska vlast.

Od tada počinje meteorski politički uspon Svetozara Marovića, koji je, nakon što je tri puta uzastopno biran za predsednika crnogorskog parlamenta, seo i na stolicu prvog predsednika novoformirane Državne zajednice Srbije i Crne Gore.

Za razliku od Pavla Bulatovića, kojega su ljudski i etički principi i glave koštali, i Predraga Bulatovića, koji je menjao partijske knjižice, ali ostao postojan i do danas dosledan svojim uverenjima, Svetozar Marović je prevrnuo ćurak i umeo da se prilagodi. On će 1996. godine, kad je došlo do velikog raskola u Demokratskoj partiji socijalista, okrenuti leđa kumu Momiru Bulatoviću i stati uz Mila Đukanovića, a potom da se prekonoć, od velikog pobornika i poštovaoca Slobodana Miloševića i njegove politike, prometne u ne manjeg njegovog protivnika. Sve to će mu omogućiti ne samo da politički uzleti nego da se i "poslovno" razmahne i postane najmoćniji, najuticajniji, pa i najbogatiji čovek u metropoli crnogorskog turizma bez čijeg se blagoslova (a izgleda i ličnog ćara) ni kokošinjac nije mogao podići u Budvi.

Bagatelišući prijateljsko upozorenje kuma Momira Bulatovića, koji mu je pre 20 godina kazao da je uhvaćen na delu, da je za svoj groš prokrijumčario 40 šlepera duvana i u džep strpao 1,6 miliona maraka, on je halapljivo nastavio trku i množio bogatstvo, uvlačeći u svoju mrežu celu porodicu i brojne prijatelje, koji su se očigledno nadali da je njegova svemoć neograničena i beskrajna.

A onda je pre pet godina krenuo sunovrat i sve je počelo da se ruši kao kula od karata. Mudrac iz Krimovice, kako su ga, svako iz svojih razloga, zvali i prijatelji i neprijatelji, nije postupio mudro. Nije uvideo da ga Milo Đukanović, zarad svoje kože, priprema za odstrel, da je on ta krupna riba za koju se priprema mreža, i nije smogao snage da sam stane pred lice pravde, onako kako je nekada umeo stati iza svojih uverenja, i ispovedi svoje grehove, ali i kaže šta su i drugi radili, ko je raščerečio Crnu Goru i narod doveo na prosjački štap. Time bi, koliko-toliko sačuvao od svog dostojanstva, koliko-toliko zaštitio svoju porodicu i makar usporio njen sunovrat, ali i ostao upamćen kao čovek koji je zadao presudni udarac režimu koji ga je stvorio i koji već četvrt veka vuče Crnu Goru u ekonomski, pa i moralni i društveni ambis.

Uprkos dužnom oprezu koji zahteva i nameće pretpostavka nevinosti, u slučaju Svetozara Marovića je, čini se, posle svega gotovo sasvim svejedno da li će i koliko biti osuđen ili oslobođen svake odgovornosti. On ostaje primer za nauk i onima koji su ga stvorili i onima koji ga sada ruše, ali i onima koji će zauzeti njegovo mesto, da ničija ne gori do zore.