I zato je ponovo ličnost nedelje "Vesti", zasluženo, kao i pre godinu dana, kada je bila najbolja na EP u Beogradskoj areni, što je tada uspela trećim najboljim skokom svih vremena u dvorani.

Nekako s proleća ili kraja zime, u martu, već po navici, Ivana se nalazi u centru pažnje medija - zasluženo. U poslednje vreme je preuzela ulogu najuspešnijeg srpskog sportiste od Novaka Đokovića, koji je dominirao godinama. Učinila je to na impresivan način jer niko pre nje nije vezao takve uspehe u atletici, a imala je Srbija i u prošlosti medalje sa SP u dvorani. Posle bronzi Dragana Perića i Dragutina Topića, potrebno je bilo više od decenije i po da sportski sazri devojka iz Zrenjanina, rođena 10. maja 1990. godine - i da ih prevaziđe.

A za sve te uspehe velike zasluge, pored trenera Gorana Obradovića, pripadaju i porodici, što Ivana zna često da "provuče" - roditeljima Vesni i Ljubiši, bivšim sportistima, bratu Nemanji i dugogodišnjem partneru Vladimiru Kumriću. I za očekivanje je da ih bude još, verovatno i većih. Imajući u vidu prethodna iskustva, vredi joj verovati kada to najavljuje. Iza nje je, ukupno, deset seniorskih medalja sa EP, SP i OI, po četiri zlata i bronze i dva srebra, a sada je, svakako, pogled usmeren ka Tokiju i Igrama u tom gradu 2020. godine.

- Da sam ranije osvojila zlato, pre Birmingema, a da nisam znala kako sam to učinila, kako sam do toga došla, možda bi moja karijera otišla u drugom smeru. Ovako, znam svaki korak i zato imam i dosta samopouzdanja kada pričam o svojim snovima. Tačnije, o našim snovima jer moj tim je jedna celina - istakla je Ivana, takođe, ove nedelje i tako još jednom potvrdila značaj koji za njene uspehe ima trener Obradović.

I pre polaska na Ostrvo je naglasila da bi sve osim najsjajnijeg odličja bilo neuspeh za nju. Zasitila se bronzi sa planetarnih takmičenja i na otvorenom i na zatvorenom. Osvojila ih je u Moskvi 2013, Sopotu 2014. i Pekingu 2015. Potom je usledilo srebro u Portlandu 2016, a London prošle godine ostaće upamćen po nečem do tada neviđenom, lošem po Srpkinju. Skok vredan zlata "skratio" je, sada već čuveni, papir sa brojem, koji se otkačio sa leđne strane dresa. Na kraju, ostala je bez ijedne medalje za jedan centimetar.

Ni to je nije slomilo, naprotiv. Vratila se još jača i to potvrdila i u Birmingemu, kada je srušena sa trona Britni Ris, koja je sedam puta bila najbolja na šampionatima sveta. Pričala je Ivana više puta o duelima sa ovom Amerikankom.

- Ona je u težoj situaciji od mene jer uvek nešto brani, a ja sam malo mlađa i gladnija uspeha. Nije meni konkurencija nikada bila problem, već da na svakom takmičenju znam koliko vredim u tom trenutku i da takav rezultat ostvarim.

I zato, upravo, nije mogla da sakrije suze posle peha u Londonu prošlog leta, uostalom kao ni godinu dana ranije, na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru jer je verovala da je spremna za više. Osvojila je bronzu, što je ogroman uspeh za srpsku atletiku, ali je jasno stavila do znanja da nije zbog toga otišla u Brazil.

- Uvek iskreno kažem kako se osećam, podelim emocije, kao i pre takmičenja, kada naglasim očekivanja. Suština je da ne treba da prestanete da verujete u sebe i da razmišljate o tome kako da napredujete. Mog trenera Gorana i mene je ta samokritika dovela do toga da osvojimo zlatnu medalju u Birmingemu - naglasila je Ivana Španović.

I ona veruje da može još više, što je jasno stavila do znanja i u rečenici sa početka teksta. Zato nema razloga da i mi ne verujemo. Ivana, srećno!
                                                                                                  Predrag BAJIĆ