Kurdi hoće državu, ne "fermaju" Erdogana

Na dnevnom redu se našlo pitanje formiranja federacije u severnim sirijskim regionima u kojima žive Kurdi. Jedan od učesnika pregovora Ferid Sedun u izjavi za Sputnjik kaže da su pregovori bili uspešni. - Uz posredovanje Rusije tri nezavisna kurdska političara su se sastala u Damasku sa čelnicima sirijskih vlasti. Za sada mogu samo da kažem da će vreme pokazati hoće li Damask ispuniti naš zahtev da se formira federacija. Predstavnici vlasti su obećali da će što pre razmotriti naš zahtev i saopštiti nam rezultate pregovora. Smatramo da je to bio dobar sastanak i nadamo se pozitivnom rezultatu. Prema Sedunovim rečima, pre toga zvaničnici iz Damaska su se sastali sa predstavnicima kurdskog Demokratskog saveza. - Ti kontakti su od velikog značaja za nas - istakao je Sedun.

Ranije je Kurdski nacionalni savet pripremio "Predlog za upravljanje kurdskim regionima u Siriji", koji sami članovi saveta nazivaju "nacrtom ustava". Tim dokumentom se predviđa formiranje takozvanog Sirijskog Kurdistana, poznatog i kao Rožava, jedinstvene teritorije na kojoj živi kurdsko stanovništvo, koji će funkcionisati kao sastavni deo Sirije, ali pri tome Damask mora da poštuje njegove odluke. Nacrt ustava se bazira na principima sekularizma (laicizma), a kao zvanični jezici će se koristiti kurdski, arapski i asirski, a "svako će moći slobodno da koristi i svoj ma-ternji jezik".

Šef Kurdskog nacionalnog saveta Muslim Mihemed rekao je za Sputnjik da nacrt ustava, koji se trenutno priprema u Švajcarskoj, predviđa da Kamišli, kao najveći grad u tom delu Sirije, postane prestonica Sirijskog Kurdistana. - Ubeđeni smo da bi situacija u Siriji mogla da se normalizuje tek nakon federalizacije zemlje. Samo takav sistem bi mogao da okonča građanski rat u Siriji - istakao je Mihemed.

U svetu živi oko 35 miliona Kurda, što ih čini najvećim narodom bez države. urdi vuku poreklo sa Bliskog istoka, a veruje se da su potomci drevnih iranskih plemena koja su živela na tim prostorima pre arapske i turske invazije. Posle sloma Otomanskog carstva na kraju Prvog svetskog raa, zapadne sile predvođene Velikom Britanijom obećale su autonomiju Kurdima po ugovoru iz sevra 1920. godine. Međutim, usled snažnog otpora Turske na čelu sa Mustafom Kemal-pašom Ataturkom, dolazi do novih pregovora u Lozani 1923. godine, nakon kojih se posttomanska država iscepkala na Tursku, Siriju i Irak, a Kurdi ponovo ostali praznih ruku. Sa početkom Arapskog proleća, građanskih ratova u Siriji i Iraku, kurdsko pitanje je ponovo pokrenuto, a sa njim i nova nada ovo naroda da će konačno dobiti svoj komad zemlje na tom turbulentnom području.

Турски предсједник, Rеџеп Tајип Ердоган, јавно је испољио незадовољство политиком Сједињених Држава на Блиском истоку, конкретно у погледу америчке сарадње са Курдима. У том контексту Ердоган је својим америчким пријатељима отворено поручио да могу да бирају између Турске и сарадње са курдском Партијом демократске уније (PYD). Сједињене Државе Ердоган је директно прозвао: „Како да вам вјерујемо? Да ли сам ја ваш партнер или су то терористи PYD и Радничке партије Курдистана (PKK)? Иза Ердоганових оптужби на рачун Американаца да су у региону направили „базен крви“ крије се зебња да се амерички пројекат, који је вјероватно процурио из Пентагонa, не спроведе у дјело.

Наиме, амерички стратези нацтали су нову мапу Блиског истока, која се налази у Пентагону, и чека новог америчког предсједника. Нови Блиски исток изгледа сасвим другачије у односу на претходни, јер се три државе не могу препознати, а настају и нове. Наиме, територија Сирије би била подијељена на алавитски дио, који би обухватао приобални медитерански појас и Дамаск, односно територију која је под фактичком контролом снага Башара ел Асада. Држава сунита би произашла из садашње, по злу гласу познате, Исламске државе, док би државу на територији Сирије, али и Ирака, изградили и Курди. То и јесте оно што највише мучи турског предсједника. Ако се све буде одвијало према америчком плану, цијепања територије не би била поштеђена ни Саудијска Арабија. На њен рачун профитирао би Јордан, који се сматра за најоданијег америчког савезника у региону, и општи утисак је да као такав, Јордан заслужује награду. Велики Јордан, како га већ називају, проширио би се у дубину саудијске територије, обухватио градове Табук и Дуба, и захватио широк појас уз Црвено море. Свети исламски градови Мека и Медина имали би посебан, екстериторијалан статус. Другачије би изгледао и садашњи Ирак.

Aмерички прагматизам Ердогану је познат. Коначно, односи између Турске и Сједињених Држава пролазили су кроз различите фазе, од потпуног удаљавања до екстремне политичке блискости. Ни руски сухој турски ловци нису оборили без претходног Ердогановог договора са политичким ментором, који након оштрог руског одговора није реаговао како се очекивало. Све уочљивија америчка намјера да Курдима створи државу код Ердогана оставља утисак да је одиграо улогу „корисног идиота“ и стога је његов, јавно испољени бијес, разумљив. Како ће се ствари одвијати, остаје да видимо. Коначно, ради се само о америчком плану, а своје треба да кажу и Руси, уз чију подршку Асад непрестано шири територију коју контролише. Ердоганова нервоза је све већа. Турска гомила војску уз сиријску границу, како би створила тзв. тампон зону, односно да би турска војска запосјела територије које у Сирији контролишу Курди. Дамаск и Москва су изрекли упозорење да ће се прелазак турских трупа преко границе сматрати чином агресије. Колико ће неоотоманске амбиције, које Ердоган показује не само на Блиском истоку већ и на Балкану, коштати Турску, тешко је предвидјети.