Ruska vojna industrija radi punom parom

Radite braćo Rusi, radite... Zlo se širi svetom kao kancer i jedina uzdanica porobljenom čovečanstvu ste vi i Kina!!! Kada dođe neminovni odsudni trenutak da se sukobite sa Zlom, računajte da ćemo vam i mi, ovako nenaoružani, priteći u pomoć, pa makar svi izginuli!!!

Radite braćo Rusi, radite... Zlo se širi svetom kao kancer i jedina uzdanica porobljenom čovečanstvu ste vi i Kina!!! Kada dođe neminovni odsudni trenutak da se sukobite sa Zlom, računajte da ćemo vam i mi, ovako nenaoružani, priteći u pomoć, pa makar svi izginuli!!!

Stručnjaci na Zapadu danas govore o neletalnom ili čak humanom oružju spremnom da oblikuje ratovanje u XXI veku. Šta ovo, zapravo, znači i da li postoji tehnologija bezbednog ubijanja ili su ovo samo eufemizmi smišljeni radi zbunjivanja javnosti. Stoje čvrste činjenice da vojna istraživanja već decenijama idu u ovome pravcu. Naročito vlada SAD troši milijarde dolara na razvoj novih odbrambenih tehnologija u postrojenjima Los Alamos, Edžvud i Pikatini, gde se testovi obavljaju u najstrožoj tajnosti. Uprkos tome, neke informacije uvek procure, te je javnost saznala za navodno bezopasna oružja, napravljena da čoveka učine bespomoćnim, oštete opremu ili je onesposobe.

Na primer, postoji zamisao o odbijanju pešačkih napada upotrebom sedativa. Obično je isuviše rizično ili neizvodljivo sipati pilule protivniku u hranu, ali se sedativi lako mogu raspršiti iz rakete ili letelice. Naravno, za to je potrebna ogromna količina sedativa, jer vetrovi često odnose gasove daleko od mete. Tokom povlačenja iz Somalije 1995, Amerikanci su testirali sedative protiv neprijatelja ali su, navodno, odustali zbog brutalne osvete somalijskih pobunjenika. Hemijska oružja, poput ovog, pored zagađivanja životne sredine, ako i ne ub-ijaju, sigurno unakažavaju, izazivajući genetske anomalije kod ljudi. Zbog opasnosti, mnoge države su odlučile da zabrane sve vrste hemijskog naoružanja. Aprila 1997. stupila je na snagu međunarodna konvencija o osnivanju Organizacije za zabranu hemijskog naoružanja (OPCW) u okviru UN. Zadatak joj je praćenje i ostvarivanje ciljeva konvencije. Sedište organizacije je u Hagu. Tu radi oko 300 inspektora spremnih da provedu nenajavljenu istragu bilo kog industrijskog ili vojnog postrojenja, bilo gde u svetu. Inspekcija je korak u dobrom pravcu, ali hemijsko oružje se i dalje nesmetano proizvodi diljem planete, uglavnom zbog toga što su nuklearna istraživanja u vojne svrhe, u većini država, zabranjena. Radikalnim grupama i teroristima je danas srazmerno lako da nabave hemijsko oružje što se svakodnevno potvrđuje; nedavno su operativci Velike Britanije uhapsili trojicu pripadnika Al Kaide koji su nameravali da izvrše napad sarinom, sličan ataku na podzemnu železnicu u Tokiju, izvršenom od strane kulta Aum-šinrikio, kada je povređeno 5000 ljudi.

Još je rat u Vijetnamu (da ne govorimo o strahotama Prvog i Drugog svetskog rata), pokazao razorne učinke upotrebe hemijskog naoružanja. Tokom dugogodišnjeg sukoba, američke trupe su upotrebile na hiljade tona napalma u šumama ove azijske zemlje, ne bi li uništili skrovišta komunističke gerile. Gerila je na kraju pobedila SAD ali je, spaljivanjem 14 miliona stabala, izazvana ekološka katastrofa: izlaganje ovom izuzetno otrovnom hebricidu uzrokovalo je strašne deformitete novorođenčadi i utrostručilo broj mrtvorođene dece. Napalm je i danas tihi ubica vijetnamskog naroda.

Dok naučnici i vojni stratezi traže rešenje za sukob bez krvoprolića, mnogi istraživači i humanitarne organizacije upozoravaju na mračnu sliku ratovanja u XXI veku, verujući kako su humani odbrambeni sistemi, napravljeni u protekloj deceniji, ne samo opasni kao dopuna tradicionalnih metoda ratovanja, već i kao njihova ofanzivna zamena. SAD uveliko eksperimentišu sa oružjem za masovno uništavanje; ono napadaču omogućava da razori neprijatelja ne ustajući od fotelje za komandonom konzolom. Ovim, koncept čistog rata u potpunosti gubi svoje značenje.

Važan deo vojne doktrine oslanja se na lasersko naoružanje. Ipak, potvrdilo se u praksi, primena ove tehnologije nije jednostavna kao što izgleda. Ispostavilo se da je veoma teško upravljati satelitima za postavljanje opreme u svemiru koja može uništiti kontrolne uređaje u neprijateljskim letilicama. S jedne strane, takva skalamerija teška je nekoliko hiljada tona a sa druge, upravljanje tom opremom, sa visine od 1000 km, zahteva 60 000 tona pogonskog goriva. Cena lansiranja i kasnije primene se izračunava u milijardama dolara. Ukoliko bi se laserski zraci ispaljivali sa Zemlje, satelitski tanjiri bi morali presretati laser 36 000 km od Zemlje, skrećući ga prema meti. Postizanje preciznosti je krajnje složeno, s obzirom da se jačina laserskog zraka smanjuje prilikom prolaska kroz Zemljinu atmosferu.

Uprkos ogromnim ulaganjima, eksperimentisanje sa laserskim naoružanjem se odvija punom parom. Od 2000. američka armija upotrebljava laserske pištolje i granate, kao i takozvani pešadijski laser isproban u Avganistanu. Oni, pomoću visokoenergetskih snopova svetlosnih zraka, privremeno oslepljuju neprijateljske vojnike s velike udaljenosti. Na maloj, las-eri potpuno uništavaju vid. Međunarodni Crveni krst oštro je protestvovao zbog upotrebe ove opreme, jer posredi nije nikakva revolucija u ratovanju već dijabolična greška - gubitak vida je jedna od najgorih povreda u borbi, jer se ne može izlečiti. Ipak, lasersko naoružanje ove vrste imaju u svom arsenalu Rusija, Kina, Velika Britanija, Francuska i Izrael.

Takođe, las-eri se upotrebljavaju za onesposobljavanje elektronske i optičke opreme. Kada je, krajem 1997, Ministarstvo odbrane SAD laserom uništilo zastareli satelit na njegovoj putanji oko Zemlje, dobijeni su podaci o izuzetnoj slabosti američke tehnologije komunikacija, izviđanja i navigacije. Danas se punom parom radi na njenom usavršavanju. Upotreba psihološkog oružja takođe je kontroverzna. Na primer, kako su pokazali eksperimenti u Nemačkoj vojnoj bazi kraj Gerlica, moćni zvučnici mogu da stvore zvučne talase dovoljno jake da prodru u oklopna vozila i onesposobe vojnike u njima. Zvuk izaziva dezorijentaciju, mučninu i nekontrolisano pražnjenje creva. Sledi potpun gubitak koordinacije i početak ludačkog ponašanja. Snažno ultrasonično zračenje ima slične efekte, izazivajući gubitak sluha i brzu smrt.

U oblasti projektovanja i konstruisanja letilica, novine su svakodnevna pojava. U Zalivskom ratu 1991. i bombardovanju Srbije 1999. godine, prvi put su upotrebljeni bombarderi „F-117“. Ove izvanredne letelice, bez obzira što je jedna oborena, napravljene su od mat-erijala koji apsorbuju radarske signale a njihov dizajn onemogućava neprijateljskim avionima da ih detektuju. Vrhunski vojni stručnjaci u SAD i Rusiji imaju mnoštvo ovakvih projekata. Od početka veka nastavljene su priče o misterioznoj američkoj letelici „Aurora“. Iako ima bezbroj podataka o njoj, jer izgleda kao leteći tanjir, vlada SAD i dalje uporno odbija svaki razgovor na ovu temu. Nagađanja o „Aurori“ krenula su 2005, po objavljivanju budžeta Pentagona; o letelici nisu otkriveni nikakvi podaci, ali je proizvodnja trebalo da krene 2007. godine. Njujork tajms je februara 2008. citirao nezvanične izvore iz Ministarstva odbrane, gde se potvrđuje kako američka vojna industrija razvija letelicu sposobnu da dostigne brzinu od 6 maha, bivajući šest puta brža od zvuka.

U avgustu 2009. Kris Gibson, inženjer na naftnoj bušotini u severnom Atlantiku, primetio je neobičnu formaciju na nebu. Sastojala se od letelice sa gorivom, dva bombardera i četvrte u obliku jednakokrakog trougla. Inženjer je poznavao sve tipove letelica, ali nikada nije video nešto ovako. Da li je to možda bila „Aurora“? Uvek se govorilo o testiranju supersoničnih letelica, ali nikada nisu obelodanjeni dokazi o tome. Ipak, izvestan broj činjenica ukazuje na postojanje takve vrste aviona. Na zaprepašćenje javnosti, Pentagon je 2000. povukao u potpunosti avion „SR-71 Plava ptica“. U to vreme, elegantna „Plava ptica“ je bio najbrži avion na svetu, sa brzinom od 3 maha. Portparol Pentagona je objasnio: cena letelice je previsoka i njen posao su preuzeli sateliti. Nikoga ove reči nisu mogle uveriti da je stvarno tako. Sateliti su osetljive mete; ukoliko su pogođene, ne mogu se lako zamentiti. Bez osmatračkih letelica, SAD bi bile u nezgodnom položaju, te se pretpostavlja da su ipak izumeli bolji supersonični avion od elegantne „Plave ptice“.

U junu 2011. stanovnici nekoliko gradova južne Kalifornije su prijavili kako su čuli zvuke avionskih motora i supersonične eksplozije, registrovane i od seizmičkih instrumenata. U Teksasu je maja prošle godine jedan fotograf slikao trag čudnog isparenja na nebu (slične fotografije napravljene su nad Beogradom 5. februara ove godine): duž uske linije, na jednakim razmacima, bili su poređani dimni oblačići. Nekoliko dana kasnije, kontrolori avionskog saobraćaja iz britanskog Kraljevskog vazduhoplovstva primetili su takav trag nad vojnom bazom u Mekrihanišu (Škotska). Stručnjaci se slažu da znakovi ukazuju na tzv. pulsirajući detonacijski pogon koji kao gorivo koristi mešavinu oksidatora metana. Ova tehnologija pruža naročito povoljan odnos težine i potiska. Ukoliko je Aurora nasledila Plavu pticu, da li ćemo ikada uspeti da vidimo to čudo od brzine, ako već nismo? Za to vreme, paralelno su usavršeni mikroavioni pod radnim imenima „Crna udovica“ i „Slepi miš“ namenjeni osmatranju, te transportu i isporuci konvencionalnog i biološkog oružja.

Upotreba gumenih metaka našla je primenu u svim vojskama i policijama sveta; novost su usavršeni meci od plastike. Pristalice ove vrste oružja tvrde kako njegova upotreba sprečava ljudske gubitke, naročito u situacijama gde su civili potencijalne mete. Međutim, zanemarena je činjenica da je zabeleženo niz slučajeva smrti od plastičnih metaka. Dokazi iz Severne Irske, gde su ih britanski vojnici testirali na pobunjenicima iz IRA, pokazuju kako su projektili izazvali ozbiljne unutrašnje povrede. Naizgled su manje opasni specijalni pištolji; oni ispaljuju čelične mreže za hvatanje neprijateljskih vojnika. Ukoliko se očekuje veliki otpor upecanih, mreže se premazuju lepkom, nadražujućim gasom ili suzavcem. Još neverovatniji su pištolji iz kojih se ispaljuje sinetička lepljiva pena. Masa se izuzetno brzo suši u dodiru sa vazduhom, stvarajući neku vrstu ludačke košulje oko tela žrtve. Nesrećnik može da se oslobodi samo uz nečiju pomoć i to izuzetno mučno: pena se skida samo rastvaračem izuzetno opasnim za kožu. Ako pena nekoga pogodi u lice, izaziva momentalno gušenje. Lepak-pištolj je pogodan u borbi prsa u prsa zbog toga što je vrlo nezgodno precizno ciljati, pa je malo verovatno da će ući u široku upotrebu. I pored toga, ovo oružje su isprobale francuske vojne snage prilikom nedavne intervencije u Maliju. Neki stručnjaci tvrde da bi ovo oružje moglo u budućnosti da policiji posluži kao zamena za vatreno oružje, jer smanjuje opasnost od povreda.

Sabotaža je vojna oblast gde su sprovedena veoma uspešna istraživanja. Kiseline koje otapaju metale više ne pripadaju svetu fantastike. Bombarderi u niskom letu mogu da rasprše na oklopne jedinice, bez po muke, mikrobe koji nagrizaju metal. Dizel motore mogu da, za vreme manje od minuta, unište inhibitori sagorevanja čiju smesu čine troprocentni koncentrati acetilena, obično korišćeni u industriji sečenja i zavarivanja metala. Ostali proizvodi oštećuju gume na točkovima transportnih vozila. Za zaustavljanje vozila mogu se koristiti konfete od teflona; deluju kao mek sapun - izazivajući otežano kretanje pešadije a, posuti po pisti, onemogućavaju poletanje aviona. Pošto se teflon jako teško skida, prilikom njegove primene strada vegetacija. Takođe, proizvedena su razna lepljiva sredstva za zaustavljanje teških tenkova. Istraživanja u oblasti napredne elektronike usredsredila su se na projekte snažnih mikrotalasa. Ovo oružje može da onesposobi radarske i radio sisteme na bojnom polju, poremeti rad elektrana i sisteme za obradu podataka, na isti način kako virusi uništavaju savremene kompjutere. No, intenzivno elektromagnetno zračenje opasno je po ljudsko zdravlje, jer izaziva oštećenja kostiju, zgrušavanje krvi i rak. Za vreme NATO agresije na Srbiju 1999. naši stručnjaci su sa uspehom isprobali elektronske ometače raketnih navigacijskih uređaja – preko 65 procenata raketa patriot završilo je u trnju, kako svedoči Savo Dimitrijević, pukovnik PVO. Danas su ovi ometači (rerne kako ih naši stručnjaci nazivaju u slengu) važan izvozni adut srpske vojne industrije.

Odnedavno, u vojnim krugovima, kruže glasine da su američki i britanski stručnjaci razvili visokofrekventno oružje za ometanje vitalne kompjuterske mreže. Posledice su zastrašujuće, s obzirom da moderno društvo gotovo potpuno zavisi od kompjutera. Ovo oružje će naći primenu za ometanje elektronskih sistema u avionima, uzrokujući eksplozije u vazduhu i avionske nesreće. Takođe će biti u stanju da, u nekoliko sekundi, izbriše sve baze podataka čuvanih u ministarstvima i vladinim institucijama neke zemlje, parališući njenu aktivnost na svim poljima, od prodavnice i banke, do opštinskog katastra i generalštaba. Primenom ovog oružja, brisanjem važnih datoteka, cela zemlja i njeni stanovnici jednostavno bi izgubilii identitet - sve što je bilo zabeleženo u elektronskom obliku, prestalo bi postojati, baš kao da ga nikada nije ni bilo.