Културно благо које Хрватска жели да врати није само хрватско. Оно хрватско културно благо никада није ни било, нити је на тај начин икада поимано. То је културно благо Срба из Хрватске. Када су они напустили Хрватску, са собом су понели и своје културно благо.Балкан је простор на коме се парадокси надовезују један на други, а српско-хрватски односи могу да послуже као најбољи пример за такву тезу. Иронијом историјске судбине, ових дана Хрватска се у очима светске јавности приказује као заштитник културног блага Српске православне цркве, имовине коју је у неколико историјских наврата покушала да зат,ре у корену. Разлог за хрватску блокаду отварања поглавља 26 у приступним преговорима Србије са ЕУ је, између осталог, и културно благо СПЦ са територије Хрватске, које је током рата у Србију склоњено од уништења.
Процес враћања културног блага Срба из Хрватске траје више од десет година. Вредни предмети духовне и световне баштине склоњени су непосредно пре или у току грађанског рата у Хрватској и смештени су у велике националне културне институције у Србији — Народни музеј у Београду, Музеј Српске православне цркве и Републички и Покрајински завод за заштиту споменика културе.Сви предмети пописани су, рестаурирани и конзервирани. Потписивањем споразума између влада Србије и Хрватске 2002. године, почео је процес њиховог враћања. Тим документом предвиђено је и оснивање мешовите српско-хрватске комисије за повраћај културних добара. Од 2002. до 2004. године Републици Хрватској враћено је више од 20.000 инвентарних јединица, а од 2012. године Хрватска потражује нешто више од 1.000 предмета. Предмет спора између Србије и Хрватске по питању враћања културног блага је начин његовог чувања. Док Хрватска инсистира да се културно благо врати и, ако не може да буде чувано у објекту у коме се налазило пре рата, буде похрањено у привремене депое, Србија инсистира да се благо врати на место из кога је склоњено.
Тако су, на пример, 2013. враћене иконе у цркву Светог Великомученика Димитрија у Даљу и Светог Георгија у Боботи. Нема цркве — нема ни повратка икона, став је српских чланова мешовите комисије и СПЦ. Став СПЦ је да њено културно благо из Хрватске може бити враћено само у манастире и цркве и то пошто надлежни епископи то затраже.
Међутим, Хрватска се, без обзира на постигнуте договоре, служила политичким притисцима у међународним форумима како би убрзала процес враћања културног блага. Хрватски европосланици Тонино Пицула и Дубравка Шуица 2014. тражили су да враћање „опљачканог хрватског културног блага током рата деведесетих“ буде део преговарачког пакета за улазак Србије у Европу. Овај захтев сада Хрватска покушава да прогура на мала врата. Проблем је што то није само „хрватско културно благо“. Заправо, оно хрватско културно благо никада није ни било, нити је на тај начин икада поимано. То је, ипак, културно благо Срба из Хрватске. Када су они напустили Хрватску, са собом су понели и своје културно благо.
Историчар уметности и бивши кустос Народног музеја Никола Кусовац био је, током деведесетих, члан кризног штаба који је формирала влада Србије за старање о уметничком благу на ратом захваћеном простору. Све што је у то време склоњено, каже он, пописано је и обрађено. Кусовац подсећа да су уметничке збирке склоњене из Хрватске у Србију биле излагане. Једном приликом, такву изложбу посетио је и покојни српски патријарх Павле. Том приликом, каже Кусовац, патријарх је рекао да ће уметничка бити враћена када се врати и народ.
„Ако они могу да кажу да се наш народ вратио у таквој мери да може да се стара о свом духовном мате,ријалном културном и уметничком наслеђу, онда је то у реду. Ја мислим да се услови нису стекли, то је мој лични став“, каже Кусовац. Кусовац додаје да је све културно благо из Источне Славоније, Барање и Западног Срема (Вуковар и околина) враћено. Што се тиче манастира Крка, најзначајнијег српског манастира у Далмацији, добар део је враћен на захтев владике Фотија, наводи Кусовац. Кусовац је, како каже, сведочио о страдању српског културног блага у Западној Славонији.