"Prema Hrvatima u Srbiji treba isto kao i prema Srbima u Hrvatskoj"

"prema hrvatima u srbiji treba isto kao i prema srbima u hrvatskoj" ...znači treba ih bar 80% protjerati, jedan, jedan dio pobbiti i sve što je hrvatsko popaliti i minirati?!!!

Samo rvati u rvackoj kazu da ima rvata u Srbiji dok oni sami se izjasnjavaju kao Sokci i Bunjevci onda o čemu lupeta ovaj Plenković

To sto rade Hrvati znak je da su iskompleksiran mali narod.Koji je otpo u krivojerju od Srba najveceg naroda na Balkanu.Definitivno su za kolektivno ljecenje, jer ce se unistiti, iznutra, od patnje koja je proizasla iz mizerije jednog luzerskog stila zivota.Za koji oni nisu krivi, sklepani od Vatikana , neznaju sta ce sa sobom i svojom nacijom,koja nikada nije bila drzavotvorna, osim u pokusaju.Ipak su oni samo becki konjusari.

ПОКАТОЛИЧЕНИ СРБИ У ШИБЕНИКУ, ЗАДРУ И ИМОТСКОМ Нински бискуп Ђорђе Парчић (Georgius Parchich) 20. априла 1693. шаље извјештај Конгрегацији да у његовој бискупији има 5486 римокатолика и 7363 православна Србина. На територији његове бискупије резидује и српски епископ. Римокатолици имају 21 свештеника а православни 15. Бискуп каже да ради на унијаћењу православних проповиједајући им и обучавајући их у вјери и ''истинитом католичком учењу''. Рад нинског бисккупа Парчића већ након три године доноси плодове јер он 1. јуна 1696. јавља како су се, захваљујући његовом залагању становници села Полочника одрекли ''шизматичких грешака'' тј. православне вјере и прихватили ''римску вјеру''. Исти је случај био и са селом Љубач, близу Поличника. Сада је Поличник хрватско село које је у Другом свјетском рату дали велики број најкрволочнијих уст,аша који су клали Србе из расне и вјерске мржње. Исто се поновило 1990-1995. Готово идентичан случај је и са селом Миљевци, на обали Крке, према Скрадину. Не тако масовно и не у тако кратко вријеме прешао је у римокатоличку вјеру знатан број шибенских правослвних Срба. Тај процес је под разним притисцима трајао стотинама година, а његова завршна фаза одиграва се управо данас. Бројне данашње шибенске породице, које себе декларишу као старосједиоце и као хрвате и католике од памтивијека, заправо су биле српске и правослвне. То се види из списа биљежника Петра Веранцио, стр. 452. похрањеног у шибенском Биљежничком архиву код Окружног суда у Шибенику од 24. јула 1654., који документ је објавио и Бошко Десница у својој ''Историји котарских ускока'', књига 1. Документ говори о посвађаним Србима у Шибенику гдје је неки Јован Вуковић, звани Обрад, наумио да збаци шибенског пароха Кирила Габриелија, а доведе неког младог калуђера, свог кандидата. Старјешине знатнијих шибенских кућа православних су се томе супротставиле и стале уза свога духовног пастира, оца Кирила. Ево пописа тих домаћина: Цвито Шарић, харамбаша, Продан Шега, херамбаша, Перо Кнез, харамбаша, Лука Радић, харамбаша, Илија Вулиновић, харамбаша, Лазо Островић, харамбаша, Стефан Шаре, хараамбаша, Шуро Шарић, Павле Николић, Јован Николић, Ђуро Паховић, Радосав Радичић, Станко Ковач, Ненад Станчић, Раде Никић, Јован Лаус, Стефан Бунчић, Илија Грубишић, Милош Ивчић, Тома Пакивић Сладе Томашевић, Перо Богдановић, Јован Митровић, Петар Вучић, Вудраг Барчић, Никола Бунчић, Продан Будовић, Томас Грубишић, Јован Љубичевић, Филип Паховић, Роксана Скорчевић, Живан Блажевић, Вулета Миличић, Милија Малешевић, Вучко Томашевић, Вучко Милишић „et tutti li altri a viva voce detti et alegatiafermano”.

Душко Кнежевић био је хрватски војник, припадник 119. бригаде и био је Србин. Није више међу живима, умро је од последица можданог удара а пре тога борио се са дијабетесом, сталним и тешким главобољама, постратним синдромом… Прича Душка Кнежевића додирнула је сам врх дволичности новостворене хрватске државе и открила, по ко зна који пут, ружно лице једне политике која мења форму и временске оквире али се она сама, та политика, не мења. Мржња према Србима саставни је део сваке хрватске националне и државотворне политике. Кнежевић је 1990. године поверовао у причу о новој Хрватској која се подиже на темељима равноправности за све који ће у тој држави живети, окренуо се против сопственог народа, командовао операцијама хрватске војске на подручју Лике и доживео страшну трагедије од које се, то је више него јасно, никада није опоравио и која га је убила. Док је ратовао против сопственог народа они које је, наводно, бранио од српског агресора, убили су му мајку. Зверски, секиром, раскомадали су је као звери. Мајка Душка Кнежевића звала се Душанка Вранеш и живела је у Госпићу. У августу 1991. године прославила је у Пули трећи рођендан своје унуке Сузане, Душкове кћерке и вратила се у Госпић. Три дана касније у њен госпи,ћки стан упадају хрватски војници и одводе је на информативни разговор. Таквих одвођења било је неколико а Душанка је последњи пут виђена 18. октобра 1991, када је из Госпића, камионом, са још десетак госпић,ких Срба, одвезена у Перушић. Тамо су их мучили седам дана, а онда побили. За то време њен син ратовао је у униформи хрватске војске.Сазнавши да му је мајка нестала Душко покушава да је пронађе али узалуд. И даље је на ратним положајима и сваки слободан дан користи да обиђе Лику не би ли пронашао било какав траг. Преко анонимне дојаве сазнаје да му је мајка уб,ијена и да су је убили Хрвати из Госпића, ескадрони смрти Мирка Норца . По окончању ратних операција Душко Кнежевић враћа се у Пулу, живи тешко, једва прехрањује породицу, бори се са неколико болести и наставља потрагу за мајчиним посмртним остацима, како би је достојно сахранио. Након откривања једне од масовних гробница на подручју Лике, у којима су сахрањивани поб,ијени Срби, конкретно оне на Липовој главици, код Перушића, Душка позивају у Завод за судску медицину у Ријеци и у хладној полумрачној соби отварају пластичну врећу, ознака УС 22, са остацима жене која га је донела на свет. Било је то 2001. „Моја мајка има три метка у прсима, један у потиљку, ударена је сјекиром у лице и сјекиром у прса. Доњег дијела тијела нема“, испричао је те 2001. године, Душко Кнежевић сплитском недељнику „Ферал“. Седам месеци стајала је, сада у Заводу за судску медицину у Загребу, црна пластична врећа, са ознаком УС 22, и у њој остаци Душанке Вранеш. Кнежевићи нису имали новца за сахрану. Молили су државу Хрватску да помогне, али узалуд. Сахрану су платили Истарски демократски савез и сплитски „Ферал“.