Jezive pretnje Srbima zbog pesme na slavi: Četnike treba masakrirati

Od glave Zete do grada Spuža Krvavi lanac vojske se pruža, Pritisli Srbi turske livade Turcima u Spuž zadaju jade, A serdar Vule s visoke kule Džeferdar pali, kukaju bule, Leleču Turci, kukaju bule Oj lele lele, evo ga Vule, A serdar Janko sa sabljom maše Udrite braćo, srpstvo je naše!

Вуле Аџић, црногорски и старохерцеговачки јунак из Пиве, рођен је у Лисини 1829. год. од оца Јока. 1853. год. се одметнуо у ускоке и отишао у Морачу. За јунаштво у црногорско-турском рату 1862. год. добио је од црногорског књаза Обилића медаљу. Послије рата је са са Лазаром Сочицом, Милисавом Гаговићем и Николом Кулићем био јузбаша у Пиви све до 1872. год. када се поново одметнуо, а 1875. један је од главних организатора устанка у овом крају..

Јанко Вукотић (Чево, 18. фебруар 1866 — Београд, 4. фебруар 1927) је био 8. озрнићки сердар (1907), дивизијар (1914) Црногорске војске, председник владе, војни министар (1905, 1913) и начелник штаба Врховне команде (1913) Краљевине Црне Горе, генерал-ађутант краља Николе и армијски генерал југословенске војске (1926), члан Војног савета и ађутант краља Александра Карађорђевића у војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У Првом балканском рату је заповједао Источним одредом, а у Другом балканском рату је био на челу дивизије. На почетку Првог свјетског рата био је начелник црногорске Врховне команде, затим командант Херцеговачког одреда и Санџачке војске. За начелника Врховне команде је поново постављен 17. јануара 1916. После капитулације црногорске војске одведен је у заробљеништво. Од 1919. године је примљен у Југословенску војску, а 1926. је унапређен у чин армијског генерала.

Црна Гора се током целе своје историје истицала непокорношћу, храброшћу и слободарским духом. Због „чојства и јунаштва“ којима су се одликовали њени горштаци, Црна Гора је називана „српском Спартом“. Вођени филозофијом косовског етоса, Црногорци су се често свесно жртвовали за више циљеве, за спас и слободу свога рода. Један од најистакнутијих примера жртвовања за једнокрвну браћу представља Мојковачка битка, вођена на Бадњи дан и Божић 1916. године, у околини Мојковца. У њој је Санџачка војска Краљевине Црне Горе успешно зауставила аустро-угарску офанзиву, чиме је омогућено повлачење Српске војске преко североисточних делова Црне Горе ка Јадранском мору, а самим тим и њена каснија евакуација на Крф. Мало је познато да се у тој, по много чему судбоносној бици, јунаштвом и одважношћу нарочито истакла једина жена која је учествовала у бици. То је била Василија Вукотић, ћерка јединица сердара Јанка Вукотића.Ова хероина је рођена 1897. године на Чеву, у познатој породици Вукотића. Њен отац Јанко, чувени војсковођа, био је у сродству са краљевским домом Петровића. Био је братанац црногорске краљице Милене, жене краља Николе I Петровића. Племенито порекло јој је омогућило да се школује на Руском институту на Цетињу, који је основала руска царица Марија Фјодоровна – Романов. Заједно са још стотинак најбољих девојака Црне Горе учила је на српском, руском и француском језику и спремала се за позив наставника и васпитача. Међутим, како то често овде бива, миран живот и школовање прекинуо је рат. Краљевина Црна Гора је 8. октобра 1912. године објавила рат Османлијском царству и прва кренула у бој за ослобађање изворишта српске духовности, културе и националног идентитета. Васпитана у духу родољубља, тада петнаестогодишња Василија добровољно се пријавила у болничарке. Заједно са њом пријавила се и њена мајка Милица. Од првог дана рата, заједно са мајком је учествовала у свим важним биткама. После огромних жртава на Скадру, Тарабошу и Бардањоли, негујући рањенике и слушајући њихове исповести, уверила се да је рат највеће људско проклетство. Још веће страдање своје војске и народа доживела је неколико година касније.

MEHMED MESA SELIMOVIC........ Mi nismo niciji. Uvijek smo na nekoj medji, uvijek neciji miraz. Stoljecima mi se trazimo i prepoznajemo, uskoro necemo znati ko smo. Zivimo na razmedju svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaceni. Ko rukavac sto ga je bujica odvojila od majke pa nema vise ni toka, ni usca, suvise malen da bude jezero, suvise velik da ga zemlja upije. Drugi nam cine cast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni, a odbacuju kad odsluzimo. Nesreca je sto smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i necemo iz nje, a sve se placa pa i ova ljubav. Svako misli da ce nadmudriti sve ostale i u tome je nasa nesreca. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamrseniji ljudi na svijetu, ni s kim se istorija nije tako posalila kao sa Bosnom. Juce smo bili ono sto danas zelimo da zaboravimo, a nismo postali ni nesto drugo. S nejasnim osjecajem stida zbog krivice i otpadnistva, necemo da gledamo unazad, a nemamo kad da gledamo unaprijed. Nesreca je sto smo zavoljeli tu svoju mrtvaju, pa necemo iz nje, a sve se placa, pa i ta ljubav. Zar smo mi slucajno tako pretjerano mehki i surovi, raznjezeni i tvrdi? Zar se slucajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodredjenosti, zasto? Zato sto nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znaci da smo posteni. A kad smo posteni, svaka cast nasoj ludosti.

Mesa Selimovic u tom odlomku prica o svim muslimanima u Bosni, on je svestan da su njemu preci bili Srbi, ali je svestan i da su ostalim muslimanima preci bili pravoslavci ili u manjem broju katolici, sto oni sada uporno negiraju i odbacuju. Jasno se vidi da on u tom odlomku prica o jednom celom narodu i o njihovom odnosu prema precima a najupecatljiviji primer je ova recenica: ...До јуче смо били оно што данас хоћемо да заборавимо... U samo ovom kratkom odlomku stoji cela istorija i poreklo muslimana u Bosni...i taj odlomak ne moze da zameni ni desetine istorijskih knjiga....a najvaznije je da je to shvatio i napisao pripadnik njihovog naroda, Srbin muhamedanske vere, sto najbolje pokazuje autenticnost i istinitost tih njegovih reci.A to sto oni sada odbacuju te cinjenice je SAMO njihov problem i njihov teret za potonje njihove generacije.

Чињеницу да слабо има поштених потурица говоре нам и стихови нашег великана Његоша:....... Рече Хамза Мићуновић-Вуку: "Ја сам бољи, чуј, Влаше, од тебе, боља ми је вјера него твоја! Хата јашем, бритку сабљу пашем, капетан сам од царева града, у њем владам од триста годинах; ђед ми га је на сабљу добио ђе су царство сабље дијелиле, те му трагу оста за господство."

Чињеницу да слабо има поштених потурица говоре нам и стихови нашег великана Његоша:....... Рече Хамза Мићуновић-Вуку: "Ја сам бољи, чуј, Влаше, од тебе, боља ми је вјера него твоја! Хата јашем, бритку сабљу пашем, капетан сам од царева града, у њем владам од триста годинах; ђед ми га је на сабљу добио ђе су царство сабље дијелиле, те му трагу оста за господство."

Malo ko zna da je Mujo Pašić, zajedno s Fehimom Muskadićem, dr Ismetom Popovcem i drugim muslimanskim prvacima, bio četiri godine u čet,ničkim jedinicama, pod komandom Dragoslava Draže Mihailovića. U Nevesinjskoj i Mostarskoj četn,ičkoj brigadi, bilo je postrojeno 5.000 (pet hiljada) čet,nika muslimana.Neoprostivo je ovakve događaje prepustiti zaboravu, jer su posledice istorijskog zaborava štetne za naciju. Uklanjanjem činjenice o masovnom učešću muslimana u čet,ničkim jedinicama, stvoren je novi jaz među Srbima – opet, po verskom šavu. Jer, da se to nije prikrivalo, onda bi se četn,ičkim pokretom, ako je bio nacionalno opravdan, ponosili i pravoslavni i muslimani, a ako je bio nacionalno štetan, onda bi i pravoslavni i muslimani, ravnopravno, izvlačili pouke za budućnost……

najveci incest na svetu se nalazi kod turaka .. bosnjaci, sip/tari i nasi domaci iz raske oblasti prate taj trend i ponose se time

Čuo sam priču za jednog Hrvata iz Dalmacije koji je spalio rodnu kuću svoje babe, odnosno kuću rođenog pradjeda i živog očevog ujca par dana nakon što je ovaj izbjegao....

Još sam čuo za jedan "incident" da je kamion pun domobrana naletio na srpski tenk u Dvoru po noći,na pitanje tenkiste "koji ste" odgovoreno je "17 domobranska pukovnija Sunja",na to je tenkista reko "vas čekamo" i onda je ispalio granatu na kamion.Navodno je tom prilikom poginulo 20 domobrana.