Kako su budisti gradili Beograd

бог страхота грађанског рата који је у Русији вођен након Октобарске револуције, велики број избеглица је широм света потражио уточиште, те су многи од њих стигли и у Краљевину СХС. Међу њима је највише било Руса који су се лако уклапали у српску и југословенску средину која је традиционално била пријатељска према Русима, али су поред њих долазили и припадници других народа из Руске империје. Међу њима је било и Калмика који су у Београду сазидали један oд првих будистичких храмова у Европи…

Прва малобројна група Калмика у Београд је дошла априла 1920. године, да би највећи талас дошао крајем исте године и бројао је око 300 људи. До краја 1923. године у целој Србији населило се између 450 и 500 Калмика. Калмици су западни огранак монголских народа па су изгледали необично ондашњим Београђанима који су их називали Кинези (низак раст, здепаста грађа, широко лице, црна коса коју су мушкарци обично везивали у чвор). Населили су се углавном у београдском приградском насељу Мали Мокри Луг. Уживали су глас поштених и вредних људи који уредно плаћају дугове у бакалским и пекарским радњама и који се никада нису свађали. Радили су физички тешке послове — најчешће као радници на грађевинама и у цигланама. Пошто су углавном били искусни коњаници, запошљавали су се и као коњушари у краљевским шталама, тркаћим ергелама или као возачи фијакера. Доста деце родило се у српско-калмичким мешовитим браковима која су физички личила на Монголе, али су одлично говорила српски језик. На Београдском универзитету школовала се неколицина младих Калмика док је у средњим школама било двадесетак ђака оба пола.

Калмици су били будисти и са њима је дошло и неколико будистичких свештеника. Најстарији по свештеничком чину међу њима је био бакша Гави Џимба (Манчуда) Боринов. Већ у септембру 1923. Калмици су установили своју прву богомољу која се налазила у две просторије изнајмљене куће у Улици Војислава Илића бр. 47. Године 1925. храм је био премештен у Метохијску улицу бр. 51, а убрзо су старишина калмичке колоније Абуша Алексејев и бакша Манчуда Боринов покренули акцију за изградњу будистичког храма.

Апелу за помоћ први се одазвао београдски индустријалац Милош Јаћимовић који је запошљавао бројне Калмике у својој циглани. Он им је уступио земљиште и грађевински мате-ријал, а помоћ су им упутили и други београдски привредници, чланови краљевске породице Карађорђевић као и њихови сународници насељени широм Европе. Свечано освећење једног од првих европских будистичких храмова обављено је 1929. године. Церемонију освештања новог храма су обавили бакша Намђал Нимбушев, духовни вођа Калмика у изгнанству, који је за ту свечану прилику допутовао из Париза, и бакша београдски Умаљдинова, уз асистенцију двојице свештеника. Судећи по сачуваној архивској грађи (извештаји Грађевинске комисије), претпоставља се да је пројектант будистичког храма био руски инжењер Клапкин. У архитектури калмичких светилишта била је присутна традиција дрвених зграда а тек од 18. века су користили циглу и камен као грађевински мате-ријал. Храм у Београду је, у поређењу с онима које су Калмици подизали у отаџбини, био доста скроман. Током 1934. и 1935. храм је био дограђен и адаптиран како би могао да прими већи број верника (проширен је за 38 квадратних метара).

У Водичу кроз Београд из 1930. храм је био означен као једна знаменитости Београда. Током већих будистичких празника у Београд су долазили и Калмици из других делова Србије, а био је основан и Будистички духовни савет и успостављене су везе са енглеским друштвом Maha Bodhi Society. Улица у којој се храм налазио названа је Будистичка а данас је то Будванска улица. Храм је такође служио и за држање часова калмичког језика и будистичке веронауке. Дана 20. септембра 1933. храм је посетила калмичка принцеза Нирџидма Торгутска. Како у Југославији нису могли бити набављени сви неопходни богослужбени предмети, уз помоћ јапанског посланика у Букурешту из Токија је био донет бронзани кип Буде који је био освештан 25. марта 1934. године. У храму је такође био одржан помен 1934. када је у атентату у Паризу био уб-ијен југословенски краљ Александар Карађорђевић. Храм је прославио десетогодишњицу постојања 23. новембра 1939. године. При крају Другог светског рата пред наступањем Црвене армије, Калмици су избегли из Београда, прво у Немачку а потом у САД. Током борби за Београд био је порушен горњи део богомоље. Нешто касније, 1950. године, била је порушена купола, а приземље је било претворено у Дом културе. Нешто касније, Социјалистички савез радног народа је преузео просторије у тој згради, да би на крају предузеће Будућност на том месту сазидало неупадљиву двоспратницу.