Kralj je bio osuđen na smrt

Izveštaj francuske državne komisije o atentatu na kralja aleksandra 80 godina pod embargom. Objavljivanje izveštaja verovatno bi moglo i danas da proizvede političku štetu. NI 80 godina posle ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića 1934. u Marselju izveštaj francuske državne komisije koja je istraživala ovaj zločin nije dostupan, otkriva prof. dr Predrag Simić. On je više puta tražio ove dokumente na uvid od 2004. do 2009. dok je bio ambasador državne zajednice SCG, a zatim Srbije u Parizu. Politička pozadina ubistva kralja Aleksandra Krađorđevića još uvek je misterija. Jedina preostala šansa da se pronađu nedvosmisleni dokazi je objavljivanje izveštaja državne komisije iz Eks an Provansa. Međutim, svi pokušaji da dobijem ovaj izveštaj bili su uzaludni. Uvek je iznalažen neki izgovor da budem odbijen. Kasnije se to ponovilo i kolegi istoričaru Miletu Bjelajcu. Izveštaj o ubistvu kralja Aleksandra je pod embargom i posle 80 godina. Verovatno zbog toga što bi njegovo objavljivanje i danas moglo da proizvede političku štetu - smatra dr Simić. O atentatu na kralja Aleksandra, površno posmatrano, poznato je sve. On je razaračem „Dubrovnik“ stigao 9. oktobra 1934. u prvu zvaničnu posetu Francuskoj, velikom ratnom savezniku. Monarha su sačekali ministar spoljnih poslova Luj Bartu, ministar ratne mornarice Pjetri i general Žorž iz Ratnog saveta. Maršal jugoslovenskog dvora Aca Dimitrijević bio je užasnut lošim merama obezbeđenja, o kome je brinula samo lokalna policija, iako su i novine „Pari-midi“ i „Pari -Soar“ na dan kraljevog dolaska pisale o us-taškim teroristima i mogućnosti atantata u Marselju.

Odred motocikala koji je trebao da prati kola s kraljevskom svitom i domaćinima nije se pojavio. Njihovu ulogu su preuzela dva konjička oficira koja su jahali pored vozila i nekoliko konjanika ispred kolone. Kralj Aleksandar, ministar Bartu i general Žorž su smešteni u polovan otvoreni automobil, vlasništvo marsejske policije. Takav model nije korišćen za prevoz zvaničnika još od atentata na francuskog predsendika Karnoa. Kolona se kretala brzinom pešaka, a razmak između policajaca koji je trebalo da drže masu ljudi na trotoaru bio je 10 metara. Zato je u 4 i 20 na papuču automobila lako skočio atentator i zapucao iz „mauzera“. Po zvaničnoj verziji dva metka pogodila su kralja Aleksandra, jedan Bartua i četiri generala Žorža. Policajci su počeli da pucaju u gomili i ubili su dva posmatrača, a dvojicu ranili. Atentator koga je masa linčovala umro je ne dolazeći svesti. Identifikovan je kao bugarski terorista Vlado Georgijev Černozemski, alijas Veličko Dimitrov Kerin, alijas Vlado Šofer. On je bio terorista VMRO, ali je radio i kao plaćeni ubica, pa su ga angažovale hrvatske us-taše da bude instruktor atentatorske grupe koju je obučavao u Mađarskoj, u logorima Janka Pusta i Nađ Kanjiža.

- Posle ubistva kralja Aleksandra samo je Mađarska zbog podrške us-tašama osuđena u Ligi naroda, a ne i Musolinijeva Italija koja ih je takođe podržavala. Verovatno su odnosi s Italijom i razlog zašto Francuska i danas drži izveštaj o atentatu pod embargom. Pariz je između dva rata uvek bio razapet između „svog čeda“ Kraljevine Jugoslavije i Musolinijeve Italije, s kojom je Francuska koketirala računajući da može da je okrene protiv Hitlera - smatra dr Simić. Italija je bila u permanentnom sukobu s Jugoslavijom, smatrajući da joj pripada cela Dalmacija. Musolini je zato pružio utočište Paveliću i njegovim us-tašama. S druge strane, 1934. Musolini je bio u sukobu i s Hitlerom, zbog namere Nemačke da anektira Austriju. Francuska je u tome videla šansu da stvori antinemački savez. Međutim, gubila je podršku kralja Aleksandra koji je počeo da daje izjave da „Jugoslavija nije francuska kolonija“ i da „nijedna odluka u Evropi ne vredi bez Nemačke“.

Kralj Aleksandar je još 1933. počeo da se okreće ka Nemačkoj. On je „izmislio“ Milana Stojadinovića, koji je kasnije kao predsednik vlade izveo do kraja zaokret ka Berlinu. Zato ne čudi što je lično Herman Gering došao na kraljevu sahranu. Tako da je neizbežna sumnja da je iza atentata stajao Musolini koga je Francuska pokušavala da uvuče u antinemački blok. Putovanje kralja Aleksandra u Francusku bio je poslednji pokušaj da se napravi neki antinemački savez, čiji je inicijator bio ministar Luj Bartu. Postoje čak i sumnje da je Bartu, a ne kralj Aleksandar, bio pravi cilj atentata - kaže dr Simić. U slučaju Bartuovog ubistva stvari su još nejasnije nego kod jugoslovenskog suverena. Iako su svedoci atentata odavno mrtvi, a izveštaj komisije koja ga je istraživala nedostupan, postoje informacije koje pokazuju manjkavosti zvaničane verzije događaja. - Veoma je interesantno da je Luj Bartu nije poginuo od hitaca atentatora Černozemskog, već od zalutalog metka žandarma koji su pucali u onom metežu. Svi su bili zauzeti oko kralja i zaboravili na Bartua, starog čoveka, koji je iskrvario i umro. To mi je pričao Bartuov sin koga sam upoznao u Francuskoj - navodi dr Simić.

Sagovornik podseća da je Luj Bartu došao na čelo frncuskog ministarstva spoljnih poslova nekoliko meseci pre atentata, u februaru 1934, a pošto je video opasnost od obnavljanja nemačkog militarizma odmah je počeo da radi na stvaranju sistema antinemačkog evropskog sistema bezbednosti, u kome je trebalo da budu i Jugoslavija i Musolinijeva Italija, koja je pomagala Pavelićeve us-taše. Ubistvom kralja Aleksandra i ministra Bartua na vrlo specifičan način bavio se ruski istoričar, stručnjak za Balkan, Vladimir Konstantinovič Volkov. U njegovoj knjizi „Tevtonski mač“ mogu se naći podaci kojih nema u drugim delima na ovu temu, a možda i objašnjenje kako je Bartu stradao od oružja koje su formacijski nosili francuski žandarmi. Volkov smatra da je pravi cilj atentatora bio francuski ministar Bartu, koji je 1934. uspostavio odnose sa Sovejtskim Savezom i pokušao da stvori antinemački savez u Evropi. Istoričar je došao do dokumenata koji dokazuju da je postojala dirketna veza između atentatora i tadašnjeg nemačkog vojnog atašea u Parizu, generalštabnog kapetana Hansa Špajdela, ali i da su imali saradnike i francuskim službama bezbednosti. O tome svedoči pismo nemačkog špijuna Hansa Haaka upućeno osam dana pre atentata atašeu Špajdelu. - Vojske za očuvanje reda neće biti, prema rečima de La Forkada oružana pratnja motociklista koja je bila predviđena biće ukinuta - poručio je Haak. Ataše Špajdel odmah je o tome izvestio Hermana Geringa. -Gospodine generale! Dozvolite da vas obavestima da je u skladu s vašim naređenjima priprema operacije „Tevtonski mač“ već završena. Ja sam sa gospodinom Vančom Mihajlovom podrobno razmotrio sve rapoložive mogućnosti. Rešili smo da operaciju izvršimo u Marselju: tamo će se sresti oba lica koja nas interesuju. Vlado Šofer je spreman - izvestio je Špajdel.

ISTRORIČAR Vladimir K. Volkov naglašava da su na-cisti znali da je Bartu njihov najljući protivnik u Francuskoj i kreator antinemačkog sistema evropske bezbednosti koji je uspeo da dovede do zbližavanja Francuske i Sovjetskog Saveza. Zamisao da se Bartu ub-ije bila je istovremeno i primamljiva i opasna za na-ciste jer bi otkrivanje njihovog učešća u takvom međunarodnom zločinu moglo bi da ima katastrofalne spoljnopolitičke posledice za Nemačku. Zato je bilo neophodno da sakriju svoje učešće u atentatu. -Polazna tačka bili su podaci da us-taše spremaju atentat na kralja Aleksandra, a druga povoljna okolnost bila je vest o predstojećoj Aleksandrovoj poseti Francuskoj gde su ga očekivali susreti i pregovori s Bartuom. Tako se moglo pod vidom atentata na Aleksandra organizovati i ub-istvo Bartua - smatra Volkov.

ht_tps://youtu.be/k0yKhgstlAc ........... Ubistvo i sahrana kralja Aleksandra I