Поводом додељивања новчаних награда олимпијцима, који су иначе учествовали равноправно по први пут равноправно са шип,тарским сепаратистима, српским властодршцима су се обратили РАТНИ ВЕТЕРАНИ следећим САОПШТЕЊЕМ… „Свака част нашим олимпијцима, борили су се, проливали зној, одрицали свега да би остали у животу и дошли до циља, то је за похвалу и треба. Обезбедили су себи пензије од своје четрдесете године и то 118 хиљада динара за бронзану медаљу, па до 160 хиљада за злато. Сада ми, ратни ветерани, овако ЈАВНО ПИТАМО: колика ће бити пензија ветерана који су остављали крв, зној, делове тела, па чак и животе, по рововима, јаругама и шумама? За разлику од олимпијаца ми нисмо носили заставе, патике и тренерке. На нашим лицима се није видео осмех, већ грч, туга и понека суза. Са наших усана се није орила песма већ захвалност Богу за још један поклоњен дан… Сада овако јавно, сви ми, учесници ратова, питамо: колика је наша пензија? Колико ћемо ми добити што смо се борили за своју земљу, што је нисмо обрукали, што нисмо побегли? Господине министре Вулине и господине премијеру Вучићу, колико ће наша држава да издвоји за своје хероје са Кошара, Морине, Паштрика и осталих делова Србије где смо је бранили? Да ли ћемо доживети да неко изађе за говорницу и каже, јасно и гласно, да смо ми ХЕРОЈИ, да смо и ми ИСПИСАЛИ ДЕО СТРАНИЦЕ НАШЕ ЧАСНЕ ИСТОРИЈЕ? Да ли ћемо некад дочекати да нам неко КАЖЕ ХВАЛА за све што смо урадили? Јер, можда, да тада није било нас, ко зна да ли би данас било и њих…“