U porodilištima Srbije sve veći broj dece rađa se s raznim anomalijama udova, glave, s karcinomima, s oštećenjima unutrašnjih organa, s potpuno oštećenim sluhom, vidom, bez moći oglašavanja prvim jaukom.
U bolnicama i institutima za lečenje dece odavno nema mesta. Sve je puno i prepuno dece s najtežim bolestima. Zdravstveni radnici čine što je u njihovoj moći da se izbore za svaki taj mali, nevini život. Najdublje verujem u to.
Zdravstvo u ovoj zemlji u teškom je i gotovo neizlečivo obolelom stanju: zdravstvene ustanove, a ovde se misli na zgrade, vape za sređivanjem, oprema je sve starija, nestaje posteljine, hrane, najbolji lekari i medicinske sestre odoše u inostranstvo, plate su među najnižima u regionu. A finansijskih sredstava niotkud: Srbija ih nema.
Nije namera ovog teksta da plaši bilo koga ili da prigovara bilo kome. I nije mu namera da zagovara priču o bilo kakvoj katastrofičnosti. Odavno se ovde zna šta nam je i kako nam je. Verujem da ovaj narod ceni trud ministra zdravlja i trud njegovog ministarstva. I uveren sam da velika većina ovog naroda razume njegove – i moć i nemoć.
Ali namera ovog teksta jeste da ukaže na sve veći broj bolesne novorođene dece, od 1999. Sa svakom godinom taj broj raste. A predsednik Vlade Srbije reče neki dan, povodom usvajanja sporazuma o saradnji s NATO alijansom u Narodnoj skuptšini, kako nam NATO treba da nam čuva Srbe na Kosovu. I još toga on povodom toga reče. Ali ne previše.
A u Drugom dnevniku Medijskog javnog servisa građana Srbije, neko veče, general NATO-a, s kancelarijom u Beogradu, priča, povodom rečenog sporazuma, o logistici, o saradnji s Vojskom Srbije, o uništavanju nekoliko tona zastarele municije i o još ponečemu.
Ali ne reče, a nije ni upitan, kao što niko nije pitao ni našeg premijera: šta ćemo mi s našom decom? A sve bolesnije i bolesnije dece biće iz godine u godinu sve više i više. A Srbija neće imati bolnica, instituta, lekara, medicinskih sestara, opreme, lekova… A Srbija neće imati evra da to negde nabavi. A bela kuga ionako u Srbiji godinama vlada: oko 36.000 stanovnika izgubi svake godine ova zemlja više nego što ih se rodi.Gospodin natovski general nije rekao roditeljima te dece: Izvinjavam se kao oficir, kao čovek! I nije otišao na nečiji grob, do nečijeg spomenika i odneo venac, suzu, cvet… na koju godišnjicu. Ne, on to nikad neće učiniti. On je tu zbog nečega drugog. On je tu zbog uništavanja zastarele municije u našoj namenskoj industriji. On je tu zbog čuvanja Srba na Kosmetu. I nije on kriv što je tu zbog toga. Čovek radi svoj posao. Očigledno je da ga radi veoma uspešno, vrhunski profesiolno: vojska nam je reformisana po NATO standardima, ni sa jednom vojskom na svetu Srbija nije u poslednje vreme održala više zajedničkih vežbi nego što ih je održala s vojskom NATO-a, sve veći broj mladih pitomaca i oficira iz Srbije polaznici su zapadnih vojnih akademija i ostalih visokih vojnih škola. Posebno u Americi… Njegov prethodnik, odnosno jedan od komandanata u NATO-u, general Vesli Klark, po sejanju straha i smrti i po bestijalnom rušenju svega i svačega ovde znani general, koji nas je bombama posećivao sa 10.000 metara visine, može da bude ponosan na svog naslednika, ovde, kod nas. I ne samo na njega – nije on ovde sam.
Stoga priče o tome zbog čega je NATO u Srbiji, koje nam pričaju premijer i ministar spoljnih poslova, pa premijerova priča o čemu je razgovarao sa ruskim ambasadorom, pa priča o uništavanju zastarele municije, o čuvanju Srba na Kosovu, a i sam bi trebalo da se ovde kao izbegli iz jedne od bivših jugoslovenskih republika osećam odsad mnogo bezbednije… priče su za po onoj narodnoj, od Vuka zapisanoj: Dok se neva obuče, svadba se provuče. Pogotovo što natovci neće bilo kome odgovarati, što za njih neće vredeti bilo kakvi zakoni i sudovi ove zemlje, kao što ne vrede ni bilo koje zemlje na svetu osim američki… Sve je to s njima već odavno dogovoreno. Što mnogi ovde dobro znaju. Ali…
Prema tome, priče naše dvojice gotovo najviših državnih rukovodilaca o svemu i svačemu od toga ne razumem. Ne mogu i ne znam da razumem. Jer oni u klin, a NATO u ploču. Oni o čuvanju Srba na Kosovu, a natovski general o uništavanju zastarele municije. A još se nismo oporavili ni od sagorevanja tenkova u Ju-Es-Stilu, u Smederevu!
U porodilištima Srbije sve veći broj dece rađa se… da ne navodim sada ponovo.
To je u pitanju. U pitanju je uranijum. U pitanju su deca, u pitanju je narod Srbije. I ne samo Srbije – sve više je od natovskog uranijuma i po Crnoj Gori, i po Republici Srpskoj, i po Makedoniji… i da ne nabrajam dalje.
Ja ne mrzim NATO. Ja samo ne volim NATO. Ja ne volim Vest Point. Tu vojnu akademiju čiji oficiri nisu dobili ni jedan jedini kopneni rat posle Drugog svetskog rata. Da im nije bilo Nikole Tesle, jevrejskih naučnika i visokosofisticaranih nebeskih letelica, šilo bi se oni tako ratoborno kočoperili po svetu.Ovako… A reč je da se u porodilištima Srbije… i tako dalje, gospodo. A to će trajati milionima i milijardama godina. I ko će kroz sve te periode – i jure i krede – čuvati Srbe od Arbanasa!? Ako tih i takvih, i ovih i ovakvih i bilo kojih i kakvih uopšte tada i bude na Kugli zemaljskoj!
A na potezu je danas bio predsednik Tomislav Nikolić, predsednik Republike Srbije: on je potpisao Sporazum o saradnji s NATO alijansom. Pa smo sada i dalje ostali vojno neutralni.
A opet i po svemu sudeći: u NATO moramo. A u Rusiju ćemo kad stignemo. I ako stignemo.
Mada je sve ovo oko NATO-a počelo, rekoh, mnogo ranije. U to su svoj ogroman trud uložili i Koštuničini, i Tadićevi i svi oni koji su tada bili u kojekakvim koalicijskim spregama i u šarenkastim preletačkim dresovima.
A i tada se veoma dobro znalo šta nam se dešava sa decom u porodilištima i sa decom uopšte. Jer uranijum je, ma koliko da je osiromašen, ipak neuništiv.