Do današnjeg dana, još uvek se sećam mirisa, delova tela i krvi, a fotografije sa mesta eksplozije možete videti OVDE. Prve tri tri fotografije su moje , a ostali su iz istrage. Zahvaljujući Gorici Šćepanović (koja se i sama nalazila u autobusu u trenutku napada) mogu da ih prikažem. Ali upozorenje: Ove slike su veoma potresne. Nemojte ih otvoriti ako niste spremni za to. I nemojmo nikada zaboraviti žrtve i nikada odustati od borbe za pravdu.
U terorističkom napadu na autobus u Livadicama kod Podujeva stradali su:
1. Nenad Stojanović (rođen 7. jula 1943.) Niš,
2. Milinko Kragović (rođen 5. januara 1943.),
3. Lazar Milikić (rođen 19. juna 1936) Lipljan,
4. Dragan Vukotić (rođen 2. novembra 1954.) Kosovo Polje,
5. Snežana Čokić Vukotić (rođena 16. februara 1975.) Lipljan,
6. Danilo Čokić (rođen 1999. ’02.), imao je dve godine, sin Dragana Vukotića i Snežane Čokić Vukotić. (Napomena: majka Danila Čokića bila je u poodmaklom periodu trudnoće i uskoro su očekivali prinovu što broj žrtava podiže na 13. a ovo uglavnom niko ne pominje),
7. Slobodana Jovanić, možda Slobodan, 1970-08-12, iz Kraljeva
8. Mirjana Dragović (rođena 12. januara, 1981.) Laplje Selo
9. Sunčica Pejčić, (rođena 14. januara, 1972.) Priština,
10. Tihomir Stojković (rođen 18. januara 1969.) Kosovska Kamenica
11. Živana Tokić, (rođena 5. maja 1948.), Skulanevo, centralno Kosovo, upokojila se 10 kasnije od posledica zadobijenih povreda,
12. N. Tokić, Živanin suprug. Upokojio se dva meseca kasnije od rana zadobijenih u ovom terorističkom napadu.
Kristijan smatra da je napad na autobuse Niš – ekspresa takođe važan da se razume širi kontekst u kome su se NATO, Kfor i međunarodna zajednica rukovodili. „Posebno američke obaveštajne službe su aktivno koristile šiiptarske naoružane grupe da destabilizuju demokratski izabranu vladu u Beogradu, čak i posle pada Miloševića“ tvrdi Kristijan.
U tekstu koji je ranije pisao „SAD destabilizuju Srbiju albanskom gerilom“, daje mnogo detalja o tome.
„Nakon što su KFOR i takozvana Međunarodna zajednica preuzeli kontrolu nad Kosovom i Metohijom 12. juna 1999. godine, dozvoljeno nam je da podržavamo albansku gerilu, zovite ih teroristima ako želite, da destabilizuju Srbiju. U ovom članku, ja vas vodim na putovanje kroz moja lična iskustava i susrete kao novinar sa ovim pobunjenicima“ kaže Kristijan.
Osim što njegovo iskustvo, svedočenje i borba predstavljaju odličan trag i dokaz o vremenu koje svi polako zaboravljamo i koje će postati objekt konstrukcije iz nekadašnjih zabeležaka, koje mogu biti „mnogo optimističnije“ nego što je to stvarnost bila, ono što Kristijan beleži predstavlja jedan od retkih krunskih dokaza umešanosti SAD i njihovih saveznika agresora, protiv Srbije. To u potpunosti objašnjava da su teror i progon sprovodili Šiiptari najčešće uz punu američku logistiku pa čak i na inicijativu. Upravo zato nema ni jednog kažnjenog teroriste zbog zločina nad Srbima koje su oni počinili.
Johan Mekes, holandski snajperista koji je Kašu potvrdio da je ubijao Srbe zarad šiiptarskih terorista i posle završetka rata na Kosovu.
Takođe, saznanja ukazuju na direktnu destabilizaciju i uništenje srpske države kao bilo kakvog relevantnog političkog subjekta. A u takvim pohodima žrtve, uglavnom srpske, nisu ni slučajne ni nepoželjne. Strahom, očajanjem, nepravdom i poniženjem treba uništiti svaki otpor i od naroda-žrtve načiniti podanika koji će takvim položajem čak biti srećan. To, kao što vidimo ovih dana, uspeva u krugovima od strane Zapada kontrolisanih političara i vlastodržaca ali narod se ne miri sa svojim žrtvama i ovako grubo masakriranim sunarodnicima samo zato jer su Srbi čija smrt treba da oslabi i druge Srbe.
Žrtve čijeg se stradanja sećamo na današnji dan, sasvim sigurno su u dobrom broju pred Gospodom i molitvenici za svoj narod. Kao i drugi pravedno stradali, i današnjih 13 duša čeka na pravdu i trenutak da se narod ohrabri, urazumi i pokrene na povraćanje svoje zemlje i svog dostojanstva.
Nadajmo se samo da nam za to ne trebaju nove, nevine žrtve.
170
