Tajni sastanak u Vatikanu: Amfilohije i Irinej kod pape

Ete vam nas Amfilohije Radovic - ratohuskac !!!

Sa katolickim Jereticima nema se o ceme razgovarati. Odgovorni su za nebrojene "krstaske" zl/ocine nad Srbima kroz 10 vjekova njihovog jeretickog djelovanja. Ne dozvolimo braco da nam pljuju po nasim mucenicima postradalim za vjeru.

“У Црвеној Хрватској (Србија и Бугарска - Croatia Rubea) живи један народ илирски, или словински или хрватски” – Павле Витезовић Ритер... “У Хрватској је само један политички народ: хрватски, у Хрватској се не признаје никаква српска народност, нити српско име.” (Анте Старчевић)... “Саопћује Вам се, да се грко-источњаци (Срби) који су прешли на римокатоличку вјеру – сматрају Хрватима те се као такви имаду уписивати у службеном поступку” – Акт Председништва владе НДХ упућен Министарству унутрашњих послова....Ова три цитата пластично одражавају чињеницу која би се могла назвати историјском константом, која већ скоро један миленијум одсликава однос Ватикана према Србима као православном народу. Од како је Свети Сава скинуо папину круну са главе свог брата и венчао га на православно краљевство, стратешка нит која је у зависности од околности само мењала своју форму, била је (и остала) – борба против српског православног народа до истребљења. Од бројних Крсташких ратова који су се више водили против Православља него ислама, преко књиге Croatia redivivaПавла Ритера Витезовића штампане у Бечу 1701. године (по његовој шизофреној идеји, на овим просторима живе само Хрвати, а Србија и Бугарска се називају црвеном Хрватском), његовог духовног потомка Људевита Гаја, па Анте Старчевића и праваша, до Павелића, Броза и Туђмана - Ватикан је баштинио и свесрдно подржавао концепцију великохрватске рас,истичке србоцидне идеје. Дакле, ксенофобна, рас,истичко-патолошка идеја велике римокатоличке етнички чисте Хрватске - захваљујући пре свега Ватикану - надживљавала је све државе које су пропадале и рас,истичко “Хрватско државно и историјско право” као феникс је уз логистичку подршку Ватикана, оживљавало са истом силином у новим државама, независно од политичког и друштвеног система. Србоцид се спремао и спроводио како у римокатоличкој Аустро-Угарској монархији и клеро-нац,истичкој НДХ, тако и у комунистичкој Југославији.4 На “Првом хрватском католичком конгресу” одржаном 1900. године у Загребу, практично су донете смернице клерикалног деловања за читав XX век, постављени су темељи за клерона,цистичку НДХ у којој је остварена тако интимна симбиоза уст,аша и римокатоличког духовенства, да је апсолутно потребно приликом сваког помињања ове монструм државе користити термин који је најбоље карактерише – клеронац,истичка НДХ.

После обарања Конкордата у Краљевини Југославији (захвалност за то дугујемо пре свега владици Николају Велимировићу и отрованом - по изјави др. Ксенофона Шаховића који је вршио обдукцију - Патријарху Српском Варнави Росићу), злослутна претња Србима стигла је са највишег места. Римски папа Пије XII овако је 17. децембра 1937. године у званичном гласилу Ватикана Osservatore Romano окарактерисао одбијање Срба да прихвате Конкордат: “Доћи ће дан а волео бих да то не морам казати, али сам дубоко уверен – доћи ће дан када неће бити мален број душа које ће зажалити што нису широкогрудо, великодушно и активно примиле велико добро као што је оно, што је заступник Исуса Христа нудио њиховој земљи…”. И као што знамо, “дубоко уверени” папа није се зауставио само на претећим речима - Ватикан је био више него значајан покретач стварања клерона,цистичке НДХ, а око 1. 400 припадника римокатоличке јерархије учествовало је у физичком, верском и духовном затирању Срба (Бернбаум – представник САД на састанку Међународне комисије за истину о Јасеновцу у Њујорку). Ово кратко подсећање је неопходно да би се лакше схватио Јасеновац и уопште, србоцид у НДХ током Другог светског рата. Тај србоцид је у клеронац,истичкој НДХ обухватао биолошки геноцид, културни геноцид и духовни геноцид, што је академик Динко Давидов назвао “Тотални геноцид”. У овом реферату подробније ћемо писати о духовном геноциду, рату до истребљења против СПЦ, који је спровођен са циљем да се за,тре историјско присуство и корени српског народа на српским територијама западно од Дрине. Тако на самом почетку битисања ове монструм државе ступа на снагу “Законска одредба о забрани ћирилице”. Истог дана објављена је наредба да су сви православни становници НДХ обавезни да око руке носе траку са словом П. Потом 2. јуна 1941. године излази наредба о укидању “свих српских конфенсионалних пучких школа и забавишта”, а ускоро и наредбе о промени имена места која на било који начин подсећају на српски народ, његову веру и историју. (Српска Митровица постала је Хрватска, Српске Моравице – Хрватске Моравице, Сремски Карловци – Хрватски Карловци, Српско Поље – Хрватско Поље, место Раскршће постало је Крижање, Ново Обилићево - Звонимировац, Његошевац - Нашички Антуновац, Градинско Карађорђево - Томиславовац итд.). Међутим, то није све, у рату против СПЦ клерона,цистичка НДХ је забранила и назив “српска православна вера” па је донела законски акт: “Министарска наредба о називу грчко-источне вере”. Тако се трећини становника те монструм државе практично забрањује припадност српском народу. Донете су и уредбе којима је озакоњена пљачка свих црквено-верских и национално-културних институција српског народа5, а пошто су Хрвати раније прихватили српски језик као свој, “Државни уред за језичка питања” је био задужен за стварање “новоговора”.

Да je плански смишљена и систематски спровођена акција против СПЦ и српског народа била базирана на претходном споразуму са Римском куријом, јасно се види и из једног акта Конгрегације за Источну цркву у Риму од 17. јула 1941. године упућеног Загребачком надбискупу. У овој Конгрегацији између осталог пише, да у Риму очекују велике успехе, "на обраћању неуједињених (тј. православних Срба у Хрватској) у покорност папи", да je РКЦ захвална Загребачком надбискупу на успесима у досадашњој његовој акцији на покатоличавању Срба, уједно подстичући Степинца и његове бискупе да наставе рад на правилном развоју католицизма "пошто сада постоје толике наде за o6paћaње несједињених." Овај акт је састављен у Риму непосредно после посете поглавника НДХ др. Анте Павелића папи Пију XII, у тренутку кад су српски народ и СПЦ били стављени изван закона. Павелић је током посете поднео папи исцрпан извештај о унутрашњим приликама у Хрватској држави и смерницама хрватске унутрашње политике у садашњости и будућности. Очекивања наведена у Конгрегацији брзо су остварена у пракси, па је убрзо међу православне Србе у Славонији и Срему растурен један летак одштампан у “Бискупској тискари” у Ђакову. У њему стоји да по Христову наређењу треба да буде једно стадо и један пастир и да сходно томе треба спровести у НДХ црквено јединство путем поновног сједињења свих православних са РКЦ, с тим да je римокатолички бискуп у Ђакову вeћ хиљаде православних примио у крило римокатоличке цркве. У летку се истиче да ћe православни Срби једино на овај начин "моћи остати у својим домовима", и "даље нeће бити прогањани и убијани, и осигураће спас својих душа.” Ова свестрана акција на покатоличавању православних Срба имала је за последицу прелаз око 240.000 православних Срба у римокатоличку веру.

“Блажени” тзв. Римокатоличке цркве, ратни злочинац, надбискуп геноцида Алојзије Степинац, надбискуп хрватски, није био само црквени вођа него и војни викар уст,ашке војске, то јест, највећи војни свештеник ус,таша и домобрана. То у преводу значи да је Загребачки надбискуп као војни викар војске НДХ, у име папе управљао црквеним животом војних јединица НДХ, то јест војска НДХ је De jure представљала посебну бискупију “kroz koju djeluje sveta katolička i apostolska Kristova crkva” како каже канон 368 тзв. Римокатоличке цркве. “Блажени” Степинац је одобрио Цецељин молитвеник “Хрватски војник” за уст,ашку војску. У јуну 1941. године (у време кад је кла,ње Срба увелико у току), Степинац постројава пред Павелићем целокупно бискупство испред цркве светог Марка у Загребу. “Блажени” је служио и свечану мису задушницу Јури Францетићу, вођи Црне Легије. Зиста, каква црква, такви и свеци.

Прекрштавање. Степинац у једном писму папи наводи да је укупно 244. 000 људи прекрштено. Вероватно само Каптол и Ватикан знају тачан број, међутим, по неким показатељима и подацима појединих високих римокатоличких великодостојника, у клерона,цистичкој НДХ прекрштено је преко 350. 000 лица. Ако узмемо у обзир да је око 180. 000 Срба протерано у Србију и да их је само у Јасеновцу уб,ијено више од 700. 000 како је утврдила Међународна комисија која је суорганизатор ове конференције, можемо поуздано утврдити да су у НДХ више од 1,5 милиона Срба били жртве само због своје православне вере и српске националности. Тешко је наћи историјски пандан страдања због вере, сличан голготи српског народа и СПЦ у НДХ.

Страдање СПЦ. Срби су и у време Турака, преживљавали свакојаке зулуме уз набијања на колац, али “удружени злочиначки подухват” тзв. Римокатоличке цркве и ус,таша који су преживели за 4 године постојања клерона,цистичке НДХ, превазилази вишевековна страдања под Турцима. Већ првих дана стварања клерона,цистичке НДХ, власти у Загребу су издале строго поверљиву тајну наредбу подручним органима, да православни свештеници и учитељи буду прве жртве, тако да је њихов бесомучан прогон почео одмах по проглашењу НДХ.6 На интервенцију Милана Недића Немци су реаговали код власти НДХ, па је један број српских свештеника са породицама пребачен у Србију пре оснивања логора Цапраг. Из сачуване документације јасно се види да су немачки официри у Загребу разговарали о питањима српског свештенства и са надбискупом Алојзијем Степинцем, који им је потврдио да тзв. Римокатоличка црква одобрава протеривање српског свештенства. Само захваљујући вазалном односу према Немцима, 4. јуна 1941. године на заједничкој седници немачких и хрватских представника, основан је Одбор за пресељење православних свештеника у Србију. Захваљујући томе, један број свештеника СПЦ у клерона,цистичкој НДХ је преживео. Поред логора Цапраг код Сиска, касније су за српско свештенство и чланове њихових породица отворени и сабирни центри Копривница и Славонска Пожега.

У књизи Псуњског “Хрвати у светлу историјске истине” (Београд, 1944), аутор набраја 288 порушених, демолираних или спаљених српских цркава и манастира. Овде наводимо само цифре по срезовима из те књиге, уз напомену да су у великом броју тих цркви у њима спаљивани и живи Срби. Срез Петриња – 12, Војнић – 9, Глина – 10, Босанска Крупа – 8, Добој – срушена костурница жртава из Првог светског рата, срез Босански Петровац – 8, Бања Лука – 5, Босанска Градишка – 3, Бихаћ – 2, Босанска Дубица – 3, Босанско Грахово – 4, Босански Нови – 3, Дервента – 4, Брчко – 6, Бугојно – 1, Грачаница – 2, Власеница – 3, Маглај – 4, Јајце – 5, Котор Варош – 2, Мостар 1, Приједор – 2, Мркоњић град – 3, Теслић – 3, Сански Мост – 2, Травник – 1, Сарајево – 2, Цазин – 4, Доњи Лапац – 6, Книн – 1, Кореница – 4, Оточац – 1, Вргин Мост – 10, Слуњ – 8, Костајница - 10, Огулин – 2, Двор – 1, Ириг – 9, Илок – 1, Вуковар – 1, Сремска Митровица – 2, Стара Пазова – 3, Шид – 1, Земун – 1, Рума – 2, Бјеловар – 5, Подравска Слатина – 8, Вировитица – 8, Валпово – 1, Нова Градишка – 13, Доњи Михољац – 4, Новска -6, – Славонски Брод – 6, Славонска Пожега – 7, Пакрац – 2, Осијек – 3.

Поред православних храмова, у клерона,цистичкој НДХ бесомучно су уништавани сви споменици културе српског народа, споменици српским краљевима, црквеним великодостојницима, изгинулим Србима из Првог светског рата… Клерон,ацисти су ратовали и против мртвих Срба, па су уништавaна многобројна српска православна гробља и костурнице, многа гробља су преоравали после рушења споменика, како се никада не би знало где су сахрањивани Срби. Тако су посмртне остатке Бањалучког Митрополита Василија Поповића уст,аше извадиле из капеле на Петрићевцу код Бања Луке, капелу су срушили, а остатке митрополитове пренели на сточно гробље-мрциниште на Влашком Бријегу и тамо закопали. То нису били појединачни случајеви, широм “Лијепе њихове” вођен је прави бесомучни рат и против српских гробова. Изгледа да су папини поданици са “тисућљетном културом” дословно схватили речи српског песника А. Шантића: “И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама”.

Go/vna i jesu za u klozet!

Горан Јевтовић : Слободан Милошевић није издао Српску Крајину ... srbin.info/2015/08/13/slobodan-milosevic-nije-izdao-srpsku-krajinu/