Вучић у судару са топништвом и зракопловством Хрватске
Горан ЈЕВТОВИЋ -
јан 8, 2016
Да ли је неко досада чуо званично саопштење Владе Републике Србије у виду изјаве или демарша, односно, видео државну одлуку са конкретним мерама, поводом наводног наоружавања Хрватске, која ће, је л’ те, угрозити одбрану и безбедност остатка наше земље (за Космет не морамо да бринемо, чува га НАТО)?
Да ли је о томе расправљала Народна скупштина и усвојила обавезујућу резолуцију или одговарајућу декларацију? Да ли је Министарство спољних послова упутило писмо Савету безбедности УН и под обавезно ОЕБС-у, којим смо до скора председавали да апсурд буде већи? (ОЕБС је, за оне неупућене, организација која брине, између осталог о скоро свакој пушчаној цеви у Европи, а и шире, и то преко снажних механизама у складу са обавезујућим међународним споразумима. Но, о томе нешто касније).
Зашто ћуте Министарство одбране и Генералштаб Војске Србије и не упућују протестну или сличну ноту и које су потезе повукли из надлежности? Да ли су поводом тога прекинули сарадњу са сродним хрватским министарством и тамошњим оружаним снагама и сторнирали активни документ под називом „План билатералне војне сарадње“ како за 2015. тако и за ову годину, као и текуће а бројне активности у оквиру НАТО програма „Партнерство за мир“?
Због чега се, уколико смо заиста угрожени и ако су намере Хрватске нечасне и агресивне, јер нам баш то саопштава Вучић као какав астролог, не предлаже измена „Стратегије националне безбедности“ и „Стратегије одбране“ од стране надлежних и уставно обавезаних? Где су јавне експертске расправе, симпозијуми, округли столови, панели?
И на крају (иако је у слободним земљама ово на месту број један) да ли се до сада тим поводом оглашавао из свог ратног бункера врховно командујући оружане српске силе, председник Републике, Томислав Николић и шта нам је поручио?
Одговор је само један и познат – врховни српски вођа протестантске провенијенције и стремљења, Александар Вучић, по устаљеном обичају, ево, још мало па пуне четири године, управља овом земљом тако што месијански саопштава своје личне одлуке, анализе, процене, намере, идеје, импресије, жеље (и све остало што му падне на памет, као и сваком аутократи) на дневним и ноћним конференцијама за штампу, у интервјуима или тако што држи монологе и лекције новинарима брецајући се и застрашујући их, чиме брутално шаље несвакидашње али веома јасне поруке свом бирачком телу и осталим поданицима.
Шта у ствари премијер ради командујући Србијом преко малих екрана, штампаних и осталих медија, поред тога што сулудо и мимо устаљене праксе у међународним односима, оптужује Хрватску (за оно што не треба, а не за оно за шта стварно треба!) и изазива је да њени чиновници тим поводом пресавију табак и по ко зна који пут нас туже међународним судовима и другим телима?
Не само да изазива панику, не само да нас гура у дефетизам и безнађе, не само да уноси смутњу у јавност, он изнад свега озбиљно и упорно злоупотребљава функцију првог министра у Влади Србије ширећи дезинформације или полуинформације, користи се најчешће преварама, с једне стране, а са друге, одашиље лажну наду, обећања и измишља оно што нити може предузети, нити је према Уставу и законима властан, нити за тим, неретко, има било какве потребе, али ни могућности ни услова.
170
