"Moramo sačuvati Srpsku i po cenu sukoba"

Imperija haosa, kao što je ovu fizički neuhvatljivu ali svuda prisutnu i još uvek vrlo uticajnu geopolitičku pojavu nazvao Pepe Eskobar – sada to zasigurno možemo konstatovati – primila je poruku prošlogodišnjeg nezadovoljavajućeg bilansa operacije rušenja Republike Srpske. (Nota bene: u pitanju je „nezadovoljavajući bilans“, a ne, kako su neki visokopozicionirani diletantni u RS donedavno mislili – trajni neuspeh.) Bez obzira na ishod, standardni scenario „obojene revolucije“, primenjen prošle godine uz pomoć angažovanih lokalnih snaga, jeste u određenoj meri postavio pozornicu za sledeći čin, uigravanjem prevratničkog jezgra, produbljivanjem društvene podeljenosti i dezorijentacije i opštim – mada za sada još uvek ne odlučujućim – slabljenjem odbrambenih kapaciteta Republike Srpske. Ali u narednom periodu prelazi se na hibridnu varijantu, koju znalački prikazuje Endrju Koribko. Njegova studija koja otvara oči Hybrid Wars: The Indirect Adaptive Approach to Regime Changeverovatno će ostati nezapažena kod onih kojima bi najviše mogla da posluži. Između ostalog, to je i zbog banalnog razloga što je napisana na jeziku kojim oni ne vladaju, a oni, jadni, uprkos projektovanom tromilijardnom državnom budžetu, nemaju sredstava da je prevedu na srpski i tako utuve njene korisne lekcije. Novi obrt događaja i značajno proširivanje palete pritisaka na Republiku Srpsku potvrđuju zaključak da se prelazi na kvalitativno nov stadijum kampanje sa ciljem njenog rušenja kao faktora koji se ne uklapa u projektovani imperijalni poredak na Balkanu i zatim „pripitomljavanja“ struktura koje bi na njenim institucionalnim ruševinama eventualno preostale. (Bringing to heel je omiljeni tehnički izraz, pozajmljen iz profesionalnog rečnika trenera pasa, kojim se u ovom kontekstu – ne preterano laskavo prema ciljnoj grupi svojih operacija – zapadni specijalisti služe u internom diskursu.)

Vesnik tog novog stadijuma je, ipak ne tako „tajni“, „Plan za rušenje Dodika“, koji je nedavno objavila ruska informativna agencija Sputnjik. Bez obzira na neke sadržaje koji deluju pomalo senzacionalistički i očigledno odsustvo naučne aparature (što će verovatno nekim pedantnim analitičarima zasmetati), najupečatljivija karakteristika ovog plana je koliko – u svetlu dosadašnjih terenskih iskustava sa više lokaliteta – deluje verodostojno i bez opsežnije propratne dokumentacije. Proširenje spektra dejstava ogleda se u uvođenju nekoliko novih elemenata koji su, po sveukupnom učinku, nesumnjivo upereni na mnogo više od prostog smenjivanja vrhuške u Republici Srpskoj mada je to i dalje jedan od ključnih ciljeva i sastavni deo operacije. To potvrđuju nove vrste provokacija, koje se gomilaju ne samo u RS nego širom BiH. Nedvosmisleno teroristički napadi ili pokušaji, kao u Mostaru, Zvorniku i Janji, ubistvo vojnika u Rajlovcu, ciljano produbljivanje nepoverenja i straha među etničkim zajednicama nedavnim vehabijskim pretnjama da za Novu godinu u RS predstoji seča najmanje „četrdeset srpskih glava“, u stilu koji nosi prepoznatljiv potpis određenih aktera u Siriji, pretnje kobnim posledicama ukoliko se održi referendum o neustavno nametnutom centralnom pravosudnom sistemu BiH, sve učestalije pretnje korišćenjem nepostojećih „Bonskih ovlašćenja“ kako bi se u BiH osujetilo ponovno uspostavljanje dejtonskog ustavnog poretka, osporavanje pomoću presude Vrhovnog suda BiH legalnosti proslave Dana republike 9. januara (donesene uz podršku stranih sudija), najzad, upad pripadnika SIPA (State Investigation and Protection Agency – Državna agencija za istrage i zaštitu, tajna policija BiH) u sedište MUP Republike Srpske i opštine u Novom Gradu i fizičko preuzimanje kontrole nad njima – sve su to „laste novog proleća“, koje je u pripremi za Republiku Srpsku, a koje će nositi izrazito političke konotacije, nezavisno od redovnog smenjivanja godišnjih doba.

Poslednji incident naveden na ovom spisku – upad u državne prostorije RS u Novom Gradu – privlači posebnu pažnju zato što nagoveštava suštinsku eskalaciju potencijalno dalekosežnog značaja. Činjenica da je ovaj neuobičajeni upad bio vešto upakovan u kontekst rutinskog hapšenja petorice Srba osumnjičenih za ratne zločine pod izgovorom neophodnosti zaštite relevantne dokumentacije koju bi – u odsustvu preuzimanja na prepad – srpske vlasti navodno mogle uništiti, pojačava ne samo utisak da se radi o perfidnosti nego, još važnije, o operaciji precedentne namene. Šalje se jasna poruka „ko je gazda“, i da na teritoriji Republike Srpske to nisu njene legalne ustanove već, naprotiv, upravo one institucije spornog legitimiteta čije pravo na postojanje svojim drskim ponašanjem Republika Srpska dovodi u pitanje.Koliko sećanje služi, ovo je prva neposredna konfrontacija fizičke, za razliku od čisto retoričke, prirode između ustavno legitimnih organa Republike Srpske i njihovih spornih pandana na nivou BiH. Znakovitost ovakvog razvoja u odnosu na krajnji rasplet sveobuhvatne i dubinske egzistencijalne krize koja je zahvatila BiH ne sme se umanjivati niti bi se mogla preuveličati. Manipulisano fizičko sučeljavanje organa dva nivoa vlasti u BiH, u kombinaciji sa sve učestalijom terorističkom delatnošću pod dirigentskom palicom stranog faktora, predstavlja zloslutnu eksplozivnu smesu. A upravo u takvoj situaciji MUP Republike Srpske je sada i formalno svrstan, sa predsednikom, Vladom Srpske i državnom medijskom kućom RTRS, u red jednog od „stubova režima“ (terminologija Džina Šarpa) određenog za razaranje. Ovi agresivni potezi odvijaju se na fonu delatnosti čiji je krajnji cilj ne samo ukidanje Republike Srpske u sadašnjem obliku i – to se podrazumeva – eliminisanje njenog trenutnog rukovodstva već i izazivanje sveobuhvatnog haosa radi političkog preoblikovanja Bosne i Hercegovine u celini. Svakome ko je sposoban da strategiski misli jasno je da se ti potezi vuku u funkciji pripremanja povoljnih uslova za predstojeći rat na Istoku. Strateški razlozi su sablažnjujuće slični onima koji su na proleće 1941. godine motivisali Hitlera da prethodnim sređivanjem prilika na Balkanu obezbedi pozadinu za svoje daljnje poteze. Kako na to reaguje Republika Srpska? U celini ama,terski, da se blago izrazimo. Posle pobede, tačnije preživljavanja, na izborima u oktobru prošle godine (a i toliko je postignuto pretežno zalaganjem motivisanih pojedinaca, a ne zahvaljujući primeni uspešne institucionalne strategije društvene samozaštite) i izbegavanja za dlaku fatalnog udara dobro organizovane i iz inostranstva finansirane „obojene revolucije“, dogodile su se dve stvari koje smo blagovremeno predvideli. Prvo, protivnička strana, za koju zastoji nisu obeshrabrenje nego izazov, neodložno je pristupila preispitivanju svog operativnog plana, identifikovala je počinjene greške i razradila novi i efikasniji strategijski koncept. Drugo, i takođe sasvim predvidljivo, u skladu sa jednom neadaptivnom karakteristikom srpskog mentaliteta koja bi Darvina zgrozila, rukovodstvo RS je naredni period provelo uživajući u lovorikama varljive pobede i, u najboljem slučaju, premeštajući stolice po palubi potencijalnog Titanika.

Dovoljno je navesti samo nekoliko bizarnosti koje potkrepljuju ovakav zaključak. Pre svega, uprkos stečenom jasnom uvidu u ulogu i značaj lažnih „nevladinih organizacija“ u pripremi i pokušaju izvođenja obojenog prevrata tokom 2014. godine, predlog Vlade RS za usvajanje potpuno normalnog zakona, prepisanog iz zakonodavstva SAD, kojim bi se regulisala njihova delatnost – nije prošao. To se nije dogodilo toliko zahvaljujući opstrukciji opozicije, koliko usled neobjašnjive nekooperativnosti poslanika iz sopstvenih redova. Možda još zloslutnije od toga, dragoceni meseci posle uslovnog izbornog uspeha u oktobru prošle godine nisu bili iskorišćeni za jačanje odbranbenih bedema. Straćeni su u naivnim pokušajima postizanja nemogućeg rapprochement-a sa stranim geopolitičkim protivnicima kojima politička logika neumitno diktira vođenje nepromenjivog kursa na uništenje Republike Srpske i Dejtonskog ustrojstva BiH. Diskretno ali primetno udaljavanje od Rusije, poigravanje zamenjivanjem ponuđenog povoljnog ruskog kredita lihvarskim zajmovima MMF, sa svim omčama koje to implicira, nerazmišljanje o povoljnostima koje bi se mogle dobiti obraćanjem novoosnovanoj razvojnoj banci BRIKS i nezgrapni pokušaji dodvorivanja modifikovanjem zvaničnog stava u vezi sa Srebrenicom – samo je nekoliko primera. Kao da je u Banjaluci neko bukvalno primio srcu naoko primamljivo zvučeću izjavu zamenika državnog sekretara SAD za Evropu i Evroaziju Hojta Brajana Jia prošle godine da je dijalog sa do tada izopštenim rukovodstvom RS ipak moguć – ukoliko bi se prvo „dokazala njegova spremnost da se konstruktivno ponaša“. U opštoj atmosferi nesnalaženja i strategijske paralize, jedna od malobrojnih trezvenih (i zaista konstruktivnih) reakcija potiče iz kabineta ministra unutrašnjih poslova RS Dragana Lukača. „Postupanje Sipe u Novom Gradu je neprimjereno i grubo kršenje međupolicijske saradnje“, izjavio je Lukač profesionalno suvim ali nedvosmislenim jezikom, „i zbog toga nećemo odgovarati na njihove akte i postupati po njihovim zahtjevima“. Pritom je znakovito napomenuo da pripadnici MUP Srpske ubuduće mogu koristiti i oružje ukoliko bude upotrebljeno protiv njih. Bez nategnutih paralela, zar po intonaciji ovo bar ugrubo ne podseća na Putinovo upozorenje pre neki dan da bi rakete sa ruskih podmornica u Mediteranu, ispaljene na položaje terorista u Siriji, mogli biti opremljene i nuklearnim bojevim glavama, ali da se nada da se za to neće ukazati potreba? Oh da, Lukač je naglasio još i to da bi u narednom periodu u MUP-u Republike Srpske trebalo da bude zaposleno 400 mladih ljudi, diplomaca Više škole unutrašnjih poslova, kao i da se na opremanju policije radi duže vreme. Ovo je vrsta konstruktivnog odgovora koji teško da bi se dopao Hojtu Brajanu Jiu ili da bi ga oraspoložio. Ali, ako treba da se bira između bezbednosti i opstanka Republike Srpske i ugodnog dijaloga sa njime, izbor je jasan.