Изјава председника САНУ о Космету ме није изненадила.
САНУ више није академска установа која штити национални интерес Србије.
После запошљавања старлете у САНУ, која има дипому фризерке и искуство
рулет даме у коцкарници, не требамо више да се чудимо.
Све можемо да очекујемо од САНУ.
Понашање академика од 1990. до данас је срамно.
Писати о њиховој недоследности и неморалу, служењу свакој власти,
постаје излишно.
Шта да радимо?
Вратићу се на предлог из деведесетих година.
Тада сам предложио да се распусти САНУ.
Србији не треба триста академика.
То је за једну малу и сиромашну земљу сувишно разметање.
Предложио сам да САНУ има само – 12 академика.
Дванаест академика као Дванаест апостола.
Светих људи.
Спремних да се жртвују за Србију.
Који ће својим знањем и животом живети за Србију.
Не може сваки научник да буде академик.
Не може сваки професор да буде академик.
Академик захтева посвећеност заједници.
Академик носи у себи моралну вертикалу заједнице.
Када академик говори, сви ућуте.
Када академик збори, сви морају да стоје.
Када академик беседи, сви слушају.
Академик види оно што нико у заједници не може да види.
Академик зна оно што нико други не зна.
Академик може оно што нико други не може.
Академик брани моралну чистоту заједнице у нама.
Академик не умире, он одлази у вечност.
После свега што нам се догодило, обнављам свој раније предлог.
САНУ треба распустити!
Србији треба Дванаест величанствених академика.
Када се један пресели у вечност, његово место ће заузети други.
Односно,његову свету дужност ће преузети други свети човек.
Тако се утемељују нови носећи стубови разореног друштва.
Нема обнове друштва без поновног уздизања моралне вертикале.
Само обновом моралних принципа можемо се спасити из садашње несреће.
Само честити и поштени људи могу направити праведно друштво.
Само жртвовањем се зауставља растакање и понирање.
Не треба нам институција САНУ, треба нам Дванаест академика.
Посвећених и преданих заједници.
Који ће живети за Србију.
И који ће се ведра осмеха преселити у вечност.
170
