Hapsili ih u rođenoj kući

'Srbi katolici tzv Hrati nisu najveci po tome sto se nicega ne boje nego sto se nicega ne stide' Jovan Ducic

Početkom godine su hrvatski ekstremisti orgnizovali proteste u Vukovaru protiv uvođenja srpskog jezika i ćiriličnog pisma kao službenog jezika i pisma, jer je po popisu iz 2011. tamo 35 odsto Srba. Hrvatsku na ovo obavezuje Ustavni zakon i Zakon o upotrebi jezika i pisma, po kome manjine imaju pravo na svoj jezik u opštinama i gradovima u kojima ih je više od trećine u ukupnom stanovništvu. Osim toga, to je bila i obaveza Hrvatske da se ponaša, barem formalno, u skladu sa evropskim standardima po ovom pitanju.Nekako su hrvatske vlasti uspele da privremeno pacifikuju te proteste, iako se intimno slažu sa diskriminacijom Srba, jer je Hrvatska trebalo tokom leta da postane članica EU.

Nikako joj nije trebao konflikt oko toga i negativni publicitet, a još manje eventualni protesti iz Srbije. Njih, naravno, nije bilo, jer je naša politika tradicionalno snishodljiva prema hrvatskim prestupima i drskostima. (poput poslednje inicijative da se u Novom Sadu podigne spomen ploča hrvatskoj vojsci). Tako je propuštena šansa da se u finišu evropskog puta Zagreba on pritisne da poštuje sopstvene zakone i evropske standarde o manjinama, te da se Srbima koliko- toliko izađe u susret oko rešavanja vitalnih problema (statusa, prava, imovine…).

Sad, kad je Hrvatska članica EU, i kad neometano i bez protesta iz Srbije svojata Teslu i druge znamenite Srbe, nama se suzio manevarski prostor za delovanje i uticaj na normalizaciju statusa tamošnjih Srba i onih koji su odatle proterani u najvećem etničkom čišćenju posle Drugog svetskog rata, 1995. godine.Sad su mogli slobodno da tolerišu svojim „braniteljima“ da uništavaju ćirilične natpise u Vukovaru, bez straha od eventualnog prekora nekoga iz EU. Shodno očekivanjima, iz EU je stigao stav da se oni neće mešati u pitanja pisma i dvojezičnosti, iako se time direktno krše i zakoni Hrvatske i standardi EU.

Brisel, koji se u sve meša i u svakoj čorbi hoće da bude mirođija, je ovde odlučio da za njega nema posla.Evropska unija nema nameru da se meša u spor oko ćiriličnih tabli u Vukovaru, rekao je portparol Evropskog direktorata za obrazovanje, kulturu i multijezičnost Denis Abot, ali je primetio da se situacija u tom gradu može uporediti sa jezičkim sporovima u Belgiji.Činovnik Abot je komentarisao proteste ekstremista koji ne dozvoljavaju postavljanje ćiriličnih natpisa, tako da je potvrdio a je poštovanje kulturne raznovrsnosti i prava manjina ugrađeno u temeljne dokumente EU, ali da jurisdikciju u tim stvarima imaju zemlje članice.

On je uporedio stanje ćirilice u Hrvatskoj sa dvojezičnim natpisima u Belgiji u kojoj negde postoje dvojezični natpisi, negde na flamanskom, a negde opet samo na francuskom. Naravno, ovde postoji samo jedna sitnica – ćirilice nema nigde u Hrvatskoj, ona je progonjena od 1990. godine, kao i Srbi. Spaljivane su knjige na ćirilici a malobrojni natpisi su uništavani od strane ekstremnih šovinista iz HDZ i njima bliskih političkih opcija. Sve nas to vraća malo dalje u prošlost – naime ustaška nacistička tvorevina NDH je započela svoj krvavi antisrpski pir zabranom ćirilice.

Tako je lično Pavelić potpisao među prvima kad je došao na vlast zakonsku odredbu o zabrani ćirilice na teritoriji Hrvatske. Naravno, propisane su oštre kazne za one koji se ogluše o ovaj ustaški zakon. To je, naravno, poštenije i iskrenije od današnje hrvatske vlasti koja licemerno govori da poštuje evropska prava manjina u koje se kune, pa tako i pravo na ćirilicu, dok ispod žita toleriše ili pak huška hrvatske ekstremiste koji baštine tradiciju ustaškog pokreta u kampanji protiv Srba i ćirilice. A šta radi Srbija? Uglavnom ćuti – osim nekoliko izuzetaka, poput Ratka Dmitrovića, koji neprekidno vapijući opominju domaću javnost šta nam „zapadne komšije“ misle i kako nas vide.

No, ipak, ispod žita medijskog politički korektnog novogovora, u kome predsednici Srbije i Hrvatske govore o gotovo idiličnim odnosima dve države, dešavaju se pomeranja u svesti dela javnosti. Postaje i onim najnaivnijim jasno da je istorijska i nacionalna konstanta većeg dela hrvatske elite i javnosti neskrivena srbofobija, u okviru koje je i mržnja prema ćirilici. Druga posledica je da, zbog tih napada i progona ćirilice, ona nekima u Srbiji postaje draža i bliža, barem iz inata. Kao što reče ona reklama za sokove: „Nije svejedno.”