Od dangube nema veće bolesti

Mada je zagazio u devetu deceniju, Milan Drulović (84) iz sela Amzići kod Nove Varoši je ovog leta već uplastio 150 tovara sena i ne krije ponos što je sa svojih deset prstiju sagradio tri kuće i kupio 19 hektara šuma i livada.

Čovek iz anegdote: Milan Drulović

Već mnogo godina na Zlataru i dalje, sve do Javora i Peštera, živi jedna anegdota o Milanu Druloviću: imao, kažu, otac sina, lošeg đaka, i cele godine mu govorio da uči, jer, pretio mu je, ako padne četvrti razred, za kaznu će celo leto provesti na radu kod Milana Drula.

Sin nije slušao oca i umesto matematike i partizanskih ofanziva, više su ga interesovali klikeri i strela, pa je na kraju i ponavljao. Ljuti otac je učinio što zapretio - poslao je sina na rad kod Milana.

Sledeća tri meseca mališa je proveo na radu kod gorštaka sa Zlatara, a narednih 13 godina je bio najbolji srednjoškolac, potom najbolji gimnazijalac u Novoj Varoši, a kasnije i jedan od najboljih studenata Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Ali, nije Milan tiranin sa Zlatara kojim su očevi plašili decu. Naprotiv! Milan je šampion rada, jedan od onih starih udarnika, koji se mogu naći još tu, i tamo, po srpskim šumama i gorama, dosta ređe u fabrikama, u kancelarijama gotovo nikako.

Zapravo, sve ono malo priča što je ponegde zapisano o lepoti rada, gubi smisao kad čovek stane ispred Milana Drulovića iz sela Amzići kod Nove Varoši, na obali Zlatarskog jezera. Kad Milan dohvati kosu, pa njom zamahne, pa uzme brus i počne sa njim i kosom nešto zboriti, počne im tepati, maziti ih - to je nesvakidašnja ljubav, to je iskonska lepota. Još kad se kosa i kosac primaknu jezeru i počnu se ogledati u njegovom plavetnilu...

- Ja volim da radim! Meni je sav život rad. I ako ima neke tajne u dugovečnosti, kod mene je ona u radu. Verujte mi, i noću kad zaspim ja sanjam da radim. Tako, sanjam, pa se probudim i ustanem te zapišem još nešto što sutradan treba da uradim. Kad bi mi neko zabranio da radim, ja bih odmah propao, ne bi me stotinu lekara spaslo - širi ruke Milan.

Neposlušno srce

Gorštak Milan Drulović je jedan od onih srpskih domaćina, jedan od onih ljudi koga bi poželela svaka kuća, svako selo, svaka država i svaki gazda na svetu. Samo, Milan je svoj gazda i to veliki.

Počeo je od jedne trošne kuće i malo okućnice, a dogurao do svoje tri kuće i velike štale, do 19 hektara svojih šuma i livada na obalama najlepšeg srpskog jezera, zbrinuo decu... Na tom putu rada, dugom skoro 80 godina, niko ga, kaže, nikad nije pobedio ni zaustavio.

Imanje iz bajke: Kuće porodice Drulović

- Samo me je jednom srce preseklo pa sam morao lekarima. Ugradili su mi pejsmejker i rekli da malo pripazim. Sad sam dobro, pazim, ali džaba kad su ruke i noge naučile... U seljaka nije glavni organ srce, nego ruke i noge - smeje se starina i odlaže kosu.

Priča o gorštaku Milanu Druloviću sa Zlatara je jedna od onih, skoro zaboravljenih priča, svedočanstvo o onim ljudima koji su ostali i uspeli na svojoj zemlji, svojim rukama. Razlika između njih, i njihovih komšija koji su negde otišli, i negde u svetu uspeli, najviše je u jednom: Milan Drulović nikad neće saznati šta je penzija i odmor.
 

Tamo, negde, početkom šezdesetih, dok su mnogi njegovi Zlatarci odlazili put velikih gradova, a neki i stranih zemalja, Milan je, zajedno sa ocem Rajkom, išao po zlatarskim selima da gradi škole i kuće, a od onoga što bi zaradio, kupovao bi malo zemlje, malo i sebi nešto gradio, a što preostane kupovao bi po neku mašinu, neko grlo stoke...

- Kad sam se vratio iz vojske, oženio, dobio decu, odmah sam se ozbiljno bacio na posao. I, polako, godinu po godinu, prvi sam u selu nabavio rasne ovce, prvi počeo da veštačkim putem osemenjavam krave, prvi sam kupio vršalicu, a posle i traktor. Napravio sam jednu kuću, pa drugu, treću, dve štale...

Za jednu kuću sam ispekao 22.000 cigala. Radio sam, bogme, tih godina po 16, pa i po 20 sati svaki dan. Na kraju se isplatilo.

Stekao sam sve što sam poželeti mogao i ispunio svoj zadatak, ispunio svoj život. Neka, on je protekao u danonoćnom radu, ali ja sam to voleo, rad je bio i moja radost. Sad, druga je to priča što su moja deca otišla odavde... - zastaje Milan, ne želeći, kako reče, dalje da priča "o nekim stvarima".

Ne zna šta je dug

Milan kaže da nikad nije uzeo kredit, nikad se nije zadužio, samo je, veli, ulagao ono što je zaradio sa svojih deset prstiju.

- Sve sam naučio da radim: pravio sam jarmove, zvona, popravljao traktore, kosačice, zidao, razvodio struju, strugao, izvlačio drva, muzao, sirio, trgovao... Slušaj, nema tog kantara koji bi premerio sve ono tereta šta sam preturio preko ruku za sve ove godine - veli Milan.

Iako ima ugrađen pejsmejker, ovog leta je već ukosio i uplastio 150 tovara sena.

Predstoje mu mnogi jesenji radovi, a onda još jedna zima kad će ponovo zorom raniti, praviti prtinu do štale, čistiti štalu, polagati kravama... Pa, onda, odozgo, sa brega ispred kuće, gledati kako se hvata led po jezerskoj vodi, ložiti vatru i sećati se vremena kako je jednom, davno, na Kokinom Brodu za opkladu podigao nekakvu kamenčinu tešku 300 kilograma.

Gaje ovce i krave: Milan i Mira

- Slušajte, sročite vi to kako god hoćete, ali samo jedno neka ostane zapisano: meni je sav život - rad! Ko radi, neka se ne boji ni bolesti, ni gladi, niti bilo čega. Danguba je najveća bolest. Neradnika se plašim kao od kuge. Prepoznam ga na stotinu metara.

Vidim ga kako ide, kako se gega, kako je spustio ramena. A još kad uhvati kosu ili neku alatku, odmah mogu da da kažem za koliko će vremena reći: "Ajd' da sednemo malo, daj der da se nešto nagne..." Iskreno, ja vama da kažem: pitajte vi svakog pravog domaćina šta je upropastilo ovu zemlju i svi će vam isto reći - upropastili je neradnici.

Najveća fukara i neradnik se uhvatio politike i došao na vlast. Šta da očekuje zemlja od takvog stvora, osim da propadne?