Iz Jagodine u afričko sirotište
"Kada sam se probudio u Kampali, glavnom gradu Ugande, Afriku sam doživeo potpuno drugačije nego što je pamtim iz škole. Umesto vrelog sunca, peska i Sahare, slika koje pamtim iz škole, oko mene je bilo sve zeleno. Nisam mogao da verujem da je to Afrika. Zaljubio sam se u Crni kontinent na prvi pogled."
Ovako Luka Miličić iz Jagodine opisuje svoj prvi boravak u Africi nakon koga je otišao na turističko putovanje Kenija-Tanzanija-Zanzibar, pa onda na Filipine, prošle godine na Madagaskar, a ove godine će ponovo u Tanzaniju.
Odrastao je, kaže, u seljačkoj porodici u Kalesiji, mestu između Zvornika i Tuzle. Bili su veoma siromašni. More je prvi put video na prvoj godini fakulteta. Sada njegova supruga Mila ima privatnu stomatološku ordinaciju, a njihovo troje dece radi, pa on može, kako reče, da skita po svetu.
- Kada sam bio u Keniji, vodili su nas u sirotište i rekli su nam da ponesemo slatkiše. Kada date detetu čokoladu, ono vam se zalepi oko vrata i to ne može da vas ostavi ravnodušnim ni da ste od kamena. Potom sam na društvenim mrežama video ljude koji volontiraju u sirotištu, pa mi se javila želja da i ja odem i uradim nešto za tu dečicu. Povezao sam se s humanitarnim udruženjem Medalja ljubavi iz Zagreba. Pošto nisam znao dobro engleski, mogao sam da radim kao hausmajstor. Bio sam tri meseca. Put sam platio, a stan i hrana mi je bila obezbeđena. Doduše, pošto je njihova glavna hrana ugali, nešto slično kačamaku od belog kukuruznog brašna, uz koji se jede bareni list bundeve, pa sam morao sam da se hranim u restoranu. Srećom, bio sam usred sezone manga, bilo je obilje ananasa i banana, te sam jeo dosta voća - kaže Luka.
Prema njegovim rečima, sirotište je lepo organizovano. Ima prostorija za časne sestre, nekoliko učionica s menzom, perionica, trpezarija, kuhinja i prostor za volontere. Bilo je tridesetoro dece od predškolskog uzrasta do 15 godina. Volonteri su isključivo iz Hrvatske, a on je bio jedini iz Srbije.
- Deca slatka, veoma lepo vaspitana, jer časne sestre dosta rade sa njima. Svakog dana se mole, a potom im pričaju o lepom ponašanju. Čim im se kaže da nešto urade, odmah ostavljaju igru i odlaze da to urade. U sredini dvorišta je česma. Kada se vrate iz škole, odmah skidaju uniforme i peru ih. Posle svakog obroka operu tanjire. Mališani sređuju i plac - veli Luka i dodaje da se nada da će iduće godine, kada ne bude imao posla na svojoj plantaži višanja od koje živi, otići ponovo, jer ga ispunjava rad u sirotištu.
Kod Luke su u gostima bili njegov sestrić Milko Tadić sa suprugom Proskoviom Angudejom, četvorogodišnjom kćerkom Milkom i dvoipogodišnjom kćerkom Marijom. Milko je po zanimanju putar, a u Afriku je prvi put otišao preko Energoprojekta 2010. Tada je upoznao suprugu. Vratio se, raskinuo ugovor s tom firmom i sačinio novi s SBI Alasisi na šest godina i vratio se u Ugandu i postao šef gradilišta. Kupio je staru kuću od 80 kvadrata, 12 kilometara od centra Kampale i renovirao je.
- Uganda ima idealnu klimu, jer se temperatura ne spušta ispod 20 stepeni Celzijusovih, niti ikada prelazi 30 stepeni. Tamo je večito proleće. Nijedna kuća nema odžaka. Kuvaju na električnom šporetu ili na ognjištu napolju. Ljudi su gostoprimljivi, ali morate da budete oprezni sa njima, jer im je u duši da vas prevare, da bi se hvalili kako su prešli belog čoveka. Izreka "radi kao crnac" nije tačna, jer oni ne vole mnogo da rade - zaključuje Milko.
Milko čeka poziv
Dok Milko čeka da ga firma ponovo pozove da radi, od novembra je na relaciji Bosna-Jagodina. On dodaje da oskudevaju s poslom, jer su Kinezi pokupili mnogo projekata, a njegova kompanija treba da radi aerodrom za teške avione. U svakom slučaju, Milko se nije pokajao što je otišao, jer je mesečno zarađivao koliko u Bosni za celu godinu.
Sneg kao senzacija
- Srbija mi se mnogo dopada. Doduše, dosta je hladno. Prvi put sam videla kako izgleda zima. Iznenadila sam se kada sam videla sneg. Deca su bila presrećna. Sankale su se. Meni je malo teže da se naviknem na srpsku hranu, jer se ovde svakog dana jede meso. Naše nacionalno jelo su matoke, koje podsećaju na banane, mada je ukus sličan krompiru. U Africi se takođe jede meso, ali s povrćem i to dva ili tri puta nedeljno. Najviše volim meso domaćeg pevca, koji košta koliko dva jagnjeta - kazala je Proskovija.
Voda izvor zaraze
Luka je u Africi bio pet puta, a bio je i na Filipinima i Kanarskim ostrvima. Primio je samo vakcinu protiv žute groznice, jer se nije plašio tropskih bolesti. Najvažnije je, kaže, da se pije flaširana voda, jer je njihova voda osnovni izvor zaraze.
- Doneo je suvenire, poput dragog kamenja sa Madagaskara, figura od drveta baobaba, koje je nacionalni simbol ove države. Doneo sam i venac kojim su me dočekale časne sestre u jednom sirotištu, koje sam obišao. Za uspomenu su mi ostale i fotografije - kaže Luka.
