Kako vaš pas "zna" kada je vreme za šetnju?
Pet je sati i vaš pas uzbuđeno maše repom i gurka vas njuškom. Vaš krznati prijatelj je gladan i čini se da zna da je vreme kada ga obično hranite. Da li je ovo sve jednostavna reakcija na krčanje creva ili su psi zaista sposobni da osete koliko ima sati?
Mnogi vlasnici će vam reći da njihov pas može da predvidi vreme za večeru ili vreme kada obično ide u šetnju. Neki vlasnici tvrde da njihovi psi prepoznaju ove važne trenutke u minut, obaveštatavajući ih tačno u pet posle podne da bi obrok trebalo da bude serviran ili možda u 4:49 ili 5:01, ponekad 5:03, ali nikada više od pet minuta ranije ili kasnije.
Kao da pas tumači signal, možda od količine svetlosti ili nekog drugog osećaja koji mu govori koliko ima sati. Ali, vreme je izum čoveka, bar u tom smislu u kom obično mislimo o njemu, u sekundama, minutima i satima. Mogu li psi, ili druge životinje, zaista da razumeju vreme na način na koji mi to činimo?
Ovo je zapravo tema o kojoj se veoma žustro debatuje u istraživanju životinja, kaže kognitivni naučnik Loki Stjuart, direktor istraživačkog rada u Dognišinu, društvu koje istražuje inteligenciju pasa.
Kognitivne naučnike zanimaju načini na koje životinje formiraju memoriju, uglavnom zbog toga što nam to pomaže da razumemo na koji način radi naš mozak. Istraživači često dele dugoročnu memoriju u dve kategori je.
Postoji implicitna memorija, podsvesno pamćenje, koje koristimo da izvedemo zadatke koje smo naučili i ponovili mnogo puta u prošlosti, kao što je vezivanje pertli ili vožnja bicikla. A postoji i deklarativna memorija, u kojoj čuvamo lična iskustva i činjenične informacije koje sačinjavaju našu životnu priču.
Pavlov nas je naučio da psi i druge životinje imaju implicitnu memoriju, koja se koristi za učenje pokušavanjem i grešenjem, odnosno uslovne reflekse. Ali još postoje nejasnoće u vezi sa tim da li životinje imaju deklarativnu memoriju. Istraživači su posebno zainteresovani da shvate da li životinje imaju ono što je poznato kao epizodna memorija, ili sposobnost da se prisete informacija u kontekstu prošlih događaja, kao što je šta se dešavalo, ili gde i kada se desilo. Stjuart je ovu sposobnost razmišljanja o prošlosti i njenog ponovnog proživljavanja opisao kao jednu vrstu mentalnog putovanja kroz vreme.
Naučni ci su proučavali epizodnu memoriju kod čovekolikih majmuna, majmuna, pacova, pčela i nekih ptica, uključujući i vrane. Mnogi eksperimenti su pokušali da utvrde da li ove vrste imaju 'ŠGK' memoriju, odnosno mogućnost da se prisete osnovnih činjenica o događaju: šta, gde i kada. Šema ovoga testa za svaku životinju je prilično jednostavna.
Recimo da date šimpanzi dve zatvorene neprozirne tegle, od kojih obe sadrže neku poslasticu. U jednoj tegli se nalazi poslastica koja ne nestaje, kao što je grožđe. Ali druga sadrži poslasticu u kojoj se može uživati ogarničeno vreme, kao što je zaleđena kocka soka, koja će se otopiti. Posle pet minuta šimpanzi je data mogućnost da otvori jednu teglu. Nakon sat vremena, može da otvori drugu.
Nakon što se test izvede nekoliko puta, većina životinja će otvoriti prvo onu teglu u kojoj je poslastica koja nestaje. Pomoću iskustva su naučili da ako budu predugo čekali neće je uskoro biti. Pokazali su ŠGK šemu. Šta: ukusna poslastica. Gde: u ovoj tegli. Kada: u roku od pet minuta ili je više neće biti. Bonobo majmuni, šimpanze i orangutani veoma uspešno rešavaju ovaj test; čini se da oni poseduju ovu vrstu epizodne memorije. Rezus majmuni su do sada pokazali da se sećaju "šta" i "gde" ali imaju problem sa "kada".
Čak izgleda da i pčele imaju neku vrstu epizodne memorije vezanu za njihov ciklični ritam. I dok postoji prilično mnogo dokaza da se psi sećaju ljudi (kao na primer, svog vlasnika) i događaja (kao što je odlazak u park), pitanje da li oni mogu da putuju unazad kroz vreme u svesti, još uvek je otvoreno.
To je zbog toga što je čovekov najbolji prijatelj, nažalost, zapostavljen kada se radi o laboratorijskim eksperimentima. Dugo vremena su naučnici mislili da, pošto su psi pripitomljeni, oni ne mogu da dokažu ništa o tome kako se prirodne vrste ponašaju. Tek je u poslednjih 15 godina počelo detaljnije istraživanje uma pasa. Ali što se tiče ŠGK memorije “istraživanja koja uključuju pse su ili malobrojna ili ih ni nema”, kaže Stjuart.
Dakle, da li psi znaju koliko ima sati? Možda, ali to zaista ne znamo. Ali postoje neke zanimljive ideje u vezi sa tim, ako mogu, kako to i rade. Iako podvlači da ove ideje nisu poduprte naučnim dokazima, Stjuart daje neke hipoteze objašnjavajući ponašanje vašeg psa u vreme obroka.
Psi, kao i većina sisara imaju cikličan ritam, unutrašnji osećaj koji im govori kada da spavaju ili kada da budu aktivni. Možda je to njihovo telo, ne njihov um koje može okvirno da odredi koliko je sati. Tako da ako je vaš pas navikao da dobija hranu sredinom popodneva, njegovo telo postaje gladno oko ovog vremena i on uzbuđeno počinje da vas ometa, zahtevajući činiju.
Drugo objašnjenje možda dolazi od činjenice da neke životinje razumeju redosled u okruženju. Moguće je da psi koriste dužinu senke da bi znali koje je vreme.
Neki istraživači smatraju da psi koriste napredno čulo mirisa da omirišu koliko dugo vremena je prošlo od nekog događaja. Kada napustite kuću, vaš miris ostaje, lagano iščezavajući tokom dana. Ako imate prilično uobičajen raspored, moguće je da vaš pas shvata da ćete u vreme kada vaš miris iščezne do određene mere otključati ulazna vrata (i on mora da se spremi za jurcanje da vas pozdravi).
Ekperimentom su istraživači uspeli lukavstvom da prevare psa, tako što su proširili miris njegovog vlasnika kućom, ostavljajući ljubimca zbunjenog kada vidi da se vlasnik vraća u uobičajeno vreme. Iako to ne dokazuje da pas može da omiriše vreme, ovo jeste zanimljiva ideja.
Uprkos tome što još uvek ne postoji dobar odgovor na to da li pas zna koliko je sati, on bi možda mogao da se pojavi za nekoliko godina. Psi dobijaju sve više pažnje od naučnika i gotovo da je sada samo pitanje trenutka kada će biti testirani za ŠGK memoriju. Kognitivne naučnike naročito zanima da otkriju korene naše sposobnosti za epizodnu memoriju.
