Kampovala kraj "polja smrti"
Cela planeta je njen dom, a ona je Beograđanka Snežana Radojičić, blogerka i spisateljica. Svetom krstari već sedam godina na biciklu, živi kao nomad, a kako kaže, "ispedalala" je više od 55.000 kilometara i obišla 40 zemalja. Prošla je centralnu i istočnu Evropu, Aziju od Turske do Japana na istoku, Sibira na severu i Timora na jugu. Jedna od retkih koja je sredinom godine bila u Severnoj Koreji.
- Ideja da napustim konvencionalni način života i odem na put bez strogo zacrtane rute i trajanja, datira od 2009, a prelomni trenutak bio je uoči Nove godine kada sam se setila očevih reči da je najbitnije da u životu radiš ono što voliš - seća se.
Pre nego što se otisnula na put oko planete suočila se sa nekim problemima.
- Nisam imala ušteđevinu, pa sam planirala da se finansiram izdavanjem malog stana u Beogradu za 150 evra mesečno, da pišem za novine, a verovala i da ću naći i sponzore, ali se renta ispostavila kao jedini izvesan prihod. Problem je bio i neiskustvo u dugim putovanjima i što sam mislila da to žena ne može da uradi.
Nije odustala, ni posustala. Krenula je u potragu za saputnicima, bezuspešno u Srbiji, a onda je naišla na Crazdžgudžonabike, najveći cikloputnički portal u svetu.
Zaljubljeni par
- Na sekciji "saputnici" tražila sam nekoliko onih koji bi kao tim išli oko sveta, sa minimalnim sredstvima, kampujući i javilo se nekoliko iz SAD i Kanade, mahom penzionisanih. Međutim, pojam "jeftinog" nije nam bio isti - priča ona za "Vesti".
Delovalo je demorališuće, ali je došlo do okreta kada je zatekla poruku Brajana Kita, Amerikanca njenih godina, sa ogromnim iskustvom u cikloputovanjima i istim snovima. Želeo je partnerku i da sa njom putuje oko sveta.
- Njegova ideja zvučala je luđe od moje, ali bio je slobodan, dopadljivog izgleda i pristojan, pa smo započeli prepisku i mejlove ubrzo zamenili Skajpom. U martu 2011. došao je da napravilimo test-turu na Siciliji.
U Beograd se vraćaju kroz tri nedelje kao zaljubljeni par koji će i na put biciklama.
- Dobila sam i san i ljubavnu bajku. Bar mi se tako činilo. U julu smo krenuli iz Bratislave prateći masiv Karpata kroz Slovačku, Poljsku, Ukrajinu, Rumuniju i Srbiju, nastavili kroz Hrvatsku, Bosnu, Crnu Goru, Albaniju i Grčku i ušli u Tursku početkom 2012. Ispostavilo se da ne možemo zajedno, Brajan je u toj zemlji ostao i kasnije se oženio, a ja nakon kraće bolesti nastavila sama.
Bilo joj je, kako priča, veoma teško.
- Ako sam izgubila partnera, nisam želela da ostanem i bez sna koji sam imala pre njega. Jedino ispravno bilo je da san sledim, ali bojala sam se svega. Posebno sam bila puna predrasuda prema Turskoj i Turcima. Međutim, od prvog kilometra kotrljanja kroz tu zemlju stereotipi su počeli da se ruše. Na svakom koraku ljudi su me pozivali na čaj, obed, nudili joj smeštaj, u dva navrata su mi platili sobu. U drugoj zemlji, manje srdačnoj i gostoljubivoj, verovatno bih posustala, možda se pokolebala i vratila. Turci su zaslužni što sam i dalje na putu. Pokazali su mi nešto u šta ću se kasnije, u svakoj zemlji, uveravati iznova, da je svet neuporedivo lepše mesto nego što mediji prikazuju, da su ljudi mahom dobri i žele da pomognu putniku i da na svakom mestu na zemaljskoj kugli mogu da nađem prijatelje i osetim se kao kod kuće, među bliskima.
Vilinski dimnjaci
Nastavila je da prelazi desetine hiljada kilometara i prolazi kroz mnoge države.
- Videla sam fascinantne prevoje Transfagarašan i Tranaslpina u Rumuniji, bunkere u Albaniji, vozila kroz ruske i kazaške stepe, hodočastila na Mamaev Kurgan, spomenik žrtvama Staljingradske bitke bez kojih današnji svet ne bi izgledao isto, lutala kroz podzemne gradove i ulazila u kapadokijske "vilinske dimnjake". Bila sam u kući najvećeg pripovedača svih vremena, Antona Čehova, letela paraglajderom iznad Kavkaza koji je prethodno prešla biciklom, pa ispisala točkovima krug oko drugog najvećeg slanog jezera u svetu Isik-Kul u Kirgiziji, vozila se Transsibirskom železnicom, a veći deo te rute prepedalala. Jela sam omolj na Bajkalu, u hramu Ivolginski Datsan dobila blagoslov od lame čije se telo nije raspalo ni pola veka nakon smrti, pila vodu iz kristalno čistih sibirskih reka.
Uz sve to Snežana je i kampovala pored "polja smrti", u Kambodži, obišla najveći religijski kompleks na svetu Angkor Vat, gledala spaljivanje mrtvih u hramu Pašaputi u Katmanduu, uživala u predstavi tradicionalnih apsara plesačica, vozila Putem svile kroz Kinu, videla terakota ratnike u Šijanu, pela se na Veliki zid i na drugu najvišu zgradu u svetu koja se nalazi u Šangaju.
- Obišla sam bizano kraljevstvo patuljaka u Junanu, plovila Mekongkom, hranila slatkovodne delfine, ušla u pećine Vijetkongovaca, videla živu reinkarnaciju hindu boginje, bila u rodnom mestu Bude, prešla nepalske Himalaje, kotrljala sam se putevima gde su slonovi učesnici u saobraćaju, a ponekad ih pređu i krokodili, igrala se sa tigrovima u tajlandskim hramovima, prešla čuveni most na reci Kvaj.
Naklon pred statuama
To je samo deo njenih putovanja, a mogla bi, kaže, da nabraja danima. Možda je i najinteresantnije da je jedna od retkih koja je išla u Severnu Koreju.
- To je zemlja u koju možete u turističkoj grupi, preko agencije. Putuje se sa dva vodiča i rute su planirane. Imaju niz pravila i zabrana, a među prvim da je važno poštovanje i od vas se očekuje da pokažete da poštujete ono što je Korejcima bitno i sveto. Recimo, da novine za strance na engleskom jeziku ne smeju da se presaviju na fotografiji Kima Džonga Una, koja je uvek na naslovnici. Ako to uradite, ili bacite u smeće, pocepate, urolate ili na drugi način oštetite, to se može smatrati teškim antidržavnim činom.
Snežana objašnjava i da pred statuama Kima Ila Sunga i Kima Džonag Ila turisti su pozvani da se poklone, a ako ne žele, neće moći u obilaske.
- Rasla sam u SFR Jugoslaviji, u porodici komuniste starog kova. Mnogo toga bilo mi je poznato i jasno, a moje poznavanje dalekoistočnih kultura omogućilo mi je da stvari posmatram u kontekstu kulturoloških razlika, ne sudeći o njima kao o izdvojenim fenomenima. Mislim pre svega na snažan osećaj kolektivizma, na značaj prihvaćenosti pojedinca od društva, "čuvanje obraza" kao jedan od najvažnijih modela ponašanja i ophođenja u tim kulturama, a što neki putnici sa manje iskustva pogrešno proglase specifičnošću severnokorejskog režima.
Takva je, kaže, prema pisanju zapadnih medija, priča sa obaveznim frizurama.
- U svakom salonu su posteri sa predlozima, ali frizure nisu obavezne. Ljudi biraju one predložene kao najčešće i niko ne želi da se ošiša drugačije, jer na Dalekom istoku niko ne bi da se izdvaja i bude drugačiji. Ne mora to biti zabranjeno, već sama zajednica nameće ovu uniformnost kao jedino prihvatljivu.
To joj je bilo jasno i blisko, jer takvih postera je, seća se, bilo u salonima SFRJ.
- Putniku iz zapadnog sveta je to novo i olako zaključuje da postoji 20-ak frizura koje svi moraju da nose. Mediji jedva dočekaju, jer zvuči senzacionalistički, i tako nastane propagandna neistina.
Najduža ruta
Iz njene perspektive gledano, ipak tamo postoje i mnoge veoma loše stvari. Kao prvo, nema interneta, već samo intarneta, unutrašnje mreže kojom su povezane škole, fakulteti, biblioteke, vladine i druge institucije. Nema slobodnog kretanja već se za izlazak iz jedne regije u drugu mora pisati molba, i to se sve beleži u sistem.
- Na kojem god mestu da ste u gradu ili selu u vidnom polju su ili statue lidera, ili propagandni posteri, ili mozaici sa njihovim likovima, ili scene iz oslobodilačke borbe, ili se čuje propagandna muzika, ili vas lideri posmatraju sa slika... Sve je u znaku kulta ličnosti, pa se mladenci posle svadbe obavezno klanjaju statuama Kima Ila Sunga i Kima Džonag Ila. Na svakom koraku nešto u toj zemlji podseća da je i dalje u ratu, da su njeni stanovnici najpre ratnici ili "songbun", a pa tek sve ostalo. Uče odmalena da je najveći san presudna bitka protiv "američkih imperijalističkih agresora i njihovih satelita, Južne Koreje, Japana i ostalih" koja će dovesti do konačnog ujedinjenja dve Koreje.
U Severnoj Koreji, smatra ona, ljudi se ne mogu osećati izolovanim ako nemaju predstavu o tome da su odsečeni od sveta i ne znaju šta im je uskraćeno. Nemaju mogućnost poređenja, pa ni spoznaje svog mesta u odnosu na ostatak sveta.
- Sve u svemu, situacija i život u toj zemlji su kompleksni i ne može se izneti jedinstven sud o tome šta je tamo "istina" a da se ne bude pristrasan i nefer - prenosi Snežana utiske o najzatvorenijoj i najtajanstvenijoj zemlji na svetu.
Posle Severne Koreje, planira osvajanje južnoameričkog prostranstva, a to dugo putovanje na dva točka zavisiće, kaže, nažalost od finansija. Otkriva da bi iz Ushuaie započela višegodišnje "kotrljanje" od Patagonije do Aljaske, uz pacifičku obalu. Tuda vodi najduža ruta na svetu, koja ima oko 40.000 kilometara.
Gost u Frankfurtu
Hrabra avanturiskinja je održala desetine putničkih tribina u Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije. U planu je tribina u Frankfurtu, 17. decembra, u Senckenberg bistrou.
- Nemam sponzore, finansiram se od prodaje knjiga, a dalji planovi najviše će zavisiti od toga na kakav će odziv naići ovaj putopis, ilustrovana monografija o putovanju po zemlji Kima Džonga Una. Ukoliko uspem da prodam tiraž, do kraja godine krećem na latinoamerički kontinent - kaže Snežana.
U društvu zmajeva
- Vozila sam kroz 1.000 km dugu pustinju Gobi, doživela pustinjsku oluju, spavala u džunglama Burme i Indonezije, pela se na aktivne vulkane, približila se na nekoliko metara najvećim predatorima na svetu, Komodo zmajevima, na Borneu posetila pleme Iban, tradicionalne lovce na glave. Stigla sam do najsevernije i najjužnije tačke kontinentalnog Japana, učestvovala u šamanističkom ritualu, kupala se u onsenima starim hiljadu godina, hodočastila na mesta eksplozija A bombi u Hirošimi i Nagasakiju - nabraja ova svetska putnica.
Značka određuje stalež
Snežana kaže da je idolopoklonstvo u Severnoj Koreji vidljivo, čak i na reveru.
- U Pjongjangu i gradovima žive samo privilegovani članovi društva, koje je podeljeno u tri sloja prema partijskom statusu, odanosti i zaslugama koje se boduju od 1925. kada je Kim Il Sung započeo borbu protiv Japanaca. Odnose se na celu porodicu, a takve su i kazne. Svi punoletni stanovnici moraju da nose značke na grudima sa likovima lidera, a prema obliku značke i da li je jedan lider ili su dvojica, određuje se staleška pripadnost.
Zakotrljala život
Snežana Radojičić rođena je 10. novembra 1967. u Beogradu. Diplomirala je na Grupi za jugoslovensku književnost sa opštom književnošću. Prvenac "Dok su duše lutale" objavila je 1994. kao pobednik na konkursu Matice srpske. Radila je kao nastavnik srpskog jezika i književnosti, agent prodaje nekretnina, menadžer prodaje osiguranja i lektor. Iskustva beleži na blogu, Fejsbuku i njenim knjigama "Nomad", "Zakotrljaj me oko sveta", "Preko Himalaja i Gobija", "Kampers priručnik sa mini- kuvarom" i "Vodič za putovanje biciklom".
