Da li smo genetski predodređeni da budemo lenji?
Da li smo rođeni da budemo lenji? Nova neurološka studija pokazuje da verovatno jesmo. Pokazala je da čak i kad ljudi znaju da je vežbanje poželjno i planiraju da vežbaju, određeni signali u njihovom mozgu ih podstiču da sede.
Autori studije nadaju se da će nam razumevanje kako naš mozak potkopava naše planove da vežbamo obnoviti motivaciju da se pokrenemo. Psiholozi vežbanja dugo su bili zbunjeni razlikom između ljudske želje da budu fizički aktivni i stvarnog ponašanja. Retki su oni među nama koji vežbaju redovno iako znamo da je vežbanje dobro za zdravlje i dobrostanje.
Obično se izvlačimo na manjak vremena, prostora ili mogućnosti. Ali je nedavno međunarodna grupa istraživača počela da se pita da li su uzroci možda dublji.
Za ranije istraživanje, naučnici su proučavali prošla istraživanja o stavu prema vežbanju i ponašanju i otkrili su da ljudi istinski žele da budu aktivni. Ali retki su oni koji to i budu. Stoga su naučnici pomislili da se možda nešto dešava u njihovim glavama što ubija entuzijazam za vežbanjem.
Da bi to otkrili, regrutovali su 29 zdravih mladića i devojaka. Svi volonteri rekli su naučnicima da žele da budu fizički aktivni ali su retki među njima zaista to i bili. Istraživači su svakog opremili sa elektrodama koje su beležile aktivnost mozga, prenosi Nedeljnik.
Volonteri su onda radili kompjuteski test koji je trebalo da ispita šta osećaju prema vežbanju. Dodeljen im je bio avatar oblikovan kao čiča-gliša. Avatar, koji su mogli da kontrolišu, mogao je da ima interakciju sa drugim čiča-glišama, zavisno od toga da li su bili aktivni ili inertni. Na primer, slika figure na biciklu bi se pojavila a odmah za njoj figura koja se odmara u ležaljci.
Volonterima je rečeno da pomeraju što je moguće brže svoje avatare ka aktivnim predstavama i dalje od onih sedećih, a onda obrnuto. Test je poznat kao "pristajanje-izbegavanje zadatak" i veruje se da je dobar indikator onoga što ljudi svesno osećaju prema predstavi prikazanoj na ekranu.
Volonteri su svoje avatare brže pomerali ka aktivnim predstavama nego ka sedećim i sporije su izbegavali aktivne figure. Svi oni su svesno bili više naklonjeni figurama u pokretu.
Ali na nesvesnom nivou njihovi mozgovi nisu mislili to isto. Na osnovu čitanja moždane aktivnosti, volonteri su morali da uključe mnogo više mozga kako bi se okrenuli ka fizički aktivnim predstavama, naročito delove mozga povezane sa inhibirajućim akcijama.
Moždana aktivnost je bila mnogo manja kada su se ljudi kretali ka ležaljkama što pokazuje da su takve slike delovale snažnije na njih od predstava vožne bicikla i svega onoga što su ljudi sebi svesno govorili.
- Što se mene tiče, ova otkrića pokazuju da su naši mozgovi urođeno naklonjeni sedenju - rekao je Matju Bosgontijer, postdoktorski istraživač Univerziteta Britanska Kolumbija u Vankuveru koji je vodio studiju zajedno sa Borisom Ševalom sa Univeziteta Ženeva u Švajcarskoj.
Rezultati imaju smisla sa evolutivne tačke gledišta, rekao je Bosgontijer. "Očuvanje energije je neophodno" za nas kao vrstu svakog dana, rekao je on. Lekcije najnovijeg eksperimenta daju nade, rekao je Bosgontijer. Ljudi koji nevoljno vežbaju trebalo bi "možda da znaju da problem nije samo do njih", rekao je on.
"Ljudi su prirodno skloni neaktivnosti. Ali možemo i svesno da odlučimo da se pomerimo, bez obzira na to šta naš mozak mislio", zaključuje ovaj stručnjak.
