Kad Švajcarkinja spremi sarmu
Da sudbina ponekad podeli neobične karte u životnoj igri možda su najbolje uvideli Elizabet Bohlar (53) iz Sengena blizu Araua u Švajcarskoj i Milorad Ivanović (52) iz sela Roande nadomak Svilajnca. Iako su odrastali i veći deo svojih života proveli stotinama kilometara jedno od drugog, sudbina je htela da sada žive u istoj kući.
- U Švajcarskoj sam upoznala puno Srba koji su na privremenom radu. Pored njih sam naučila i njihov jezik, da bih ih bolje razumela. Naučila sam i njihove običaje i tradiciju. Kada su me pozvali da dođem kod njih u Roandu bila sam presrećna. Selo mi se jako dopalo, jer dosta liči na naša sela. Milorada sam prvi put videla kada sam sa mojim prijateljima, njegovim zemljacima, došla na krštenje njegovih unuka - priča Elizabet za "Vesti" na tečnom srpskom jeziku.
Na pitanje da li je to bila ljubav na prvi pogled, Milorad se uključio u razgovor.
- Da. Moja supruga Gordana iznenada je preminula pre 20 godina i od tada sam bio sam. Očuvao sam sina Igora, oženio ga Ivanom i bio srećan kada su se rodili moje unuke Anastasija i Katarina. Ali, jednostavno, uvek mi je nešto nedostajalo. Kada sam video Elizabet, shvatio sam da će ona moći da popuni prazninu koju sam osećao u mom srcu. Razgovarao sam sa ukućanima i oni nisu imali ništa protiv, tako da smo se venčali septembra 2008. godine - kaže Milorad.
Prema njegovim rečima, Elizabet se veoma brzo uklopila u njihovu porodicu, prihvatila je srpsku tradiciju, kao da je odrasla u našoj zemlji, naučila da sprema slavski kolač. Ako neko jelo ne zna da spremi, ona gleda ovdašnje domaćice i brzo nauči, pa je tako naučila da sprema i sarmu i punjenu papriku, omiljena jela u ovom kraju.
- Mi slavimo Svetog Savu i Svetog Nikolu. Znam sve da spremim. Mi smo slavili samo Božić. Jedino što nisam navikla na veliku količinu mesa, koju pripremaju Srbi. Za svako slavlje kolje se jagnje, jer svaka kuća ima puno ovaca, a kod nas je to bilo skupo. Pošto volim sve životinje, odlazim i da čuvam ovce. Brinem i o svinjama i ništa mi nije teško-dodaje Elizabet.
Na pitanje da li joj je bilo teško da u tim godinama donese odluku koja nije jednostavna i da nakon 50 godina života u domovini dođe u zemlju u kojoj nema nikog svog, Elizabet nam je odgovorila da je 34 godine u raznim firmama, da se umorila i da joj je trebao odmor od takvog načina života.
- Ovde sam kao na odmoru. Nigde ne žurimo, a sav posao obavimo. Najviše mi se sviđa priroda, jer je slična Švajcarskoj. Jedino mi se ne dopada što ovde bacaju đubre gde stignu, a naročito što se zagađuju reke. To ne mogu da razumem - opet će Elizabet.
Ona dodaje da je za dobar brak najbitnije da supružnici nađu zajednički jezik i da se razumeju. Na pitanje reportera "Vesti" da li može da se voli i u njihovim godinama, ona je kroz osmeh odgovorila:
- Pa mi nismo stari! Još možemo da volimo. Jedino što je ta ljubav drugačija nego kada se voli u dvadeset godina. Sada je najbitnije da mom čoveku bude dobro. Da znam kada mu nešto nedostaje i da mogu da mu pomognem. Da znam šta ga muči. I on je pažljiv prema meni. To je najbitnije. A drugačiji je i seks - kaže Elizabet.
Rodbina zadovoljna
|
