Zašto meteori eksplodiraju pre nego što udare u Zemlju i da li možemo da se odbranimo? (VIDEO)
Ako ste ikada pažljivije posmatrali nebo tokom vedrih noći, verovatno ste bar jednom primetili zvezde padalice, nebeske objekte koji se kreću prividno ogromnom brzinom i iza sebe ostavljaju trag.
Naravno, nije reč o zvezdama već o daleko manjim čvrstim telima koja ulaze u Zemljinu atmosferu, sagorevajući pritom usled nastalog trenja. Objekti veličine kamenčića šljunka obično izgore vrlo brzo, dok oni veličine nekoliko metara u prečniku dospeju mnogo bliže površini pre nego što eksplodiraju.
Jedan od takvih događaja bila je Tunguska eksplozija 1908. godine, tokom koje je meteor ušao u atmosferu i eksplozijom okončao svoj put iznad Sibira u Rusiji. Toplina nastala usled eksplozije osetila se šezdesetak kilometara dalje od tačke udara, toliko snažnog da su ga zabeležili i seizmolozi u Velikoj Britaniji.
Procenjuje se da je taj meteor bio prečnika većeg od 36 metara i težio gotovo 100 miliona kilograma. Udario je u Zemlju brzinom od oko 54.000 kilometara na sat i eksplodirao na visini od oko 8,5 kilometara, pri čemu je vazduh oko sebe, za kratko vreme, zagrejao na gotovo 25.000 stepeni Celzijusovih. Smatra se da je eksplozija bila 185 jača od nuklearne bombe.
Sličan incident, iako daleko manjih razmera, dogodio se u Čeljabinsku, takođe u Rusiji, 2013. godine. Ovoga puta naučnici su uspeli da zabeleže koliku je silu udar stvorio, koliku količinu svetla i toplote je meteor ispustio, kao i tačan sastav njegovih ostataka.
Da li možemo da se odbranimo?
Takvi događaji su retki. Beležimo, otprilike, jedan u svakih 300 godina. Sve do sada, međutim, nismo imali odgovor na pitanje zbog čega meteori ponekad eksplodiraju pre nego što udare u površinu Zemlje.
Mogući odgovor nudi istraživanje obavljeno na Univerzitetu Purdue. Prema modelu koji su istraživači razvili pomoću računarskih simulacija, superzagrejani vazduh sakuplja se ispred meteora i ulazi u njega kroz poroznu površinu. Zbog toga dolazi do strukturalne nestabilnosti usled koje nastaju pukotine na površini.
Povećanje površine pukotine dovodi do povećana trenja i zagrevanja, što dodatno podstiče ulazak vazduha u svemirsko telo. Taj zatvoreni krug, na kraju, za posledicu ima eksploziju.
Naučnici predviđaju da bi eksplozija meteora mogla da bude izbegnuta ukoliko bi bilo moguće stabiliziovati pritisak u njemu (na primer, hlađenjem vazduha ispred meteora ili njegovim usporavanjem).
Takva odbrambena mera bi mogla biti korisna kad su manji meteori u pitanju, ali ne i u slučaju onog koji je, kako se pretpostavlja, doveo do izumiranja dinosaurusa, piše Interesting Engineering.
