Mračna strana alhemije: Fosfor - "đavolji element"
Fosfor je jedan od najneobičnijih elemenata periodnog sistema. Ubija ljude na bezbroj načina, a u istoriji su zabeleženi mnogi slučajevi u kojima je baš on bio glavni zločinac. Fosfor je, uprkos tome, ključni deo života na Zemlji. U kombinaciji sa kiseonikom stvara fosfate, drži na okupu našu DNK, kosti čini snažnijim, a važan je i za ključne hemijske reakcije u ćelijama. Međutim, ima i svoju mračnu stranu zbog koje je dobio nadimak "đavolji element".
Čist fosfor se može naći u raznim oblicima i bojama, u zavisnosti od rasporeda atoma u njegovom molekulu. Tako postoji beli fosfor (poznat i kao žuti), crveni, ljubičasti, crni i od nedavno, roze.
Problematični beli fosfor
Beli fosfor je prvi otkriven šezdesetih godina 17. veka i već tada je bio na lošem glasu. Pronašao ga je alhemičar Henig Brant, koji je kuvao sopstveni urin u nadi da će tako dobiti zlato. Nakon nekoliko dana zagrevanja mnogo litara ustajale mokraće, Henig je uspeo da izoluje belu, voskastu čvrstu materiju, što ga je verovatno razočaralo. Ipak, kad se smračilo, raspoloženje mu je možda popravila činjenica da je njegov izum svetleo u sablasno zelenoj boji. Henig je toj čudnoj supstanci dao naziv "fosfor", po grčkoj reči za "nosioca svetlosti", a pošto je u to vreme svetlost uglavnom proizvođena paljenjem različitih materijala, njegovo otkriće bilo je pravo čudo.
Pročitajte još:
* Kako da otkrijete imate li zle duhove u kući?
* Kad je postavila snimak na Fejsbuk svi su joj napisali: Beži iz kuće odmah!
Alhemičari tog vremena su se nadali da će fosfor biti bezbedna alternativa svećama, koje su tada masovno izazivale požare u kućama, ali su njihovu ideju otežavale dve prepreke. Prvo, fosfor ima vrlo neprijatan miris i niko ne bi želeo da mu kuća miriše na njega. Drugo, on je po pitanju rizika od požara veći problem od sveća, jer je njegova zelenkasta boja u mraku zapravo njegova reakcija na kiseonik, koja o čas posla može da se ubrza i dovede do požara.
To je na teži način saznao hemičar Nikolas Lemeri u 17. veku.
"Nakon nekih eksperimenata nad fosforom koje sam izveo u kući, jedan komadić ostavio sam nehajno na stočiću u mojim odajama, a sluškinja ga je nakon nameštanja kreveta, slučajno pokupila zajedno sa posteljinom koju je spustila na sto. Osoba koja je kasnije legla u krevet, probudila se tokom noći osetivši neobičnu toplotu i otkrila da je pokrivač u plamenu", napisao je tada Lemeri.
Njegov gost je imao sreću, pa je preživeo iako je poznato da fosfor gori neverovatnim intenzitetom i proizvodi gusti, beli dim zbog čega se koristi u proizvodnji dimnih bombi.
"Duhovi" su zapravo isparivanje fosfora
Lakoća s kojom se ovaj element počinje da gori navela je mnoge na pomisao da je baš on krivac za spontano samozapaljivanje ljudi. Otkriveno je, naime, da mikrobi iz ljudskog organizma mogu da pretvore fosfate iz hrane u visoko reaktivna jedinjenja fosfine, koji se spontano pale u dodiru s vazduhom. Međutim, malo je verovatno da je on krivac za tu misterioznu i smrtonosnu pojavu, budući da je u ljudskom izmetu detektovan samo u tragovima.
Međutim, moguće je da je odgovoran za čudnu sjajnu izmaglicu koja se na grobljima često doživljava kao pojavljivanje duhova, jer se oslobađa prilikom raspadanja tela.
Problem zapaljivosti ugasio je sve nade da će ikada biti korišten za unutrašnju rasvetu, ali je zato otvorio nova vrata: šibice, koje su pritom mogle da se upale i na najmanji pritisak glave.
Šibice sa belim fosforom su se u 19. veku masovno proizvodile, a ljudi koje su zvali "umakačima", uranjali su u ugrejane kotlove sa fosforom i drugim hemikalijama drvene štapiće s oba kraja, sekli ih na pola i pakovali u kutije.
Fosfor ubijao "umakače"
Umakači su radili u smenama od 14 sati dnevno i u loše provetrenim fabrikama, što znači da su stalno udisali fosforna isparenja. I oni su, kao i radnici zaduženi za mešanje hemikalija i pakovanje šibica, bili u najvećem riziku od trovanja fosforom.
Zbog loše zubne higijene, fosfor je najpre napadao vilicu. Simptomi bi započinjali bolom u zubu, koji bi potom ispao. Lice bi nateklo, a gnojne upale bi se proširile celom vilicom. Posle toga bi se otvarale rane na licu, koje bi se produbljivale sve do kosti, koje su kod otrovanih sijale karakterističnim zelenim sjajem od akumuliranog fosfora.
Jedini lek bio je da se siroti pacijent udalji od fabrike, ali na to ni jedan od njih nije želeo da pristane, jer bi to značilo odsustvo prihoda. Umesto toga, uklanjana im je zahvaćena vilica.
Oni koji su imali sreće da prežive takvo mučenje, imali su trajne deformacije. Uprkos tome što se za fatalne posledice nagomilavanja belog fosfora znalo već pedesetih godina 19. veka, šibice od ovog oblika "đavoljeg elementa" zamenjene su onim od crvenog fosfora tek početkom 20. veka.
