Vetrenjače stare 1.000 godina još rade
Mohamad Etebari poslednji je čuvar drevne tradicije u mestu Naštifan u severoistočnom Iranu. "Nešenal Džiografik" obišao je muškarca u poznim godinama kako bi dokumentovao njegovu posvećenost očuvanju nekoliko desetina preostalih prastarih vetrenjača u njegovom zavičaju.
Etebari ne zna koliko mu je vremena preostalo, a niko od mlađih stanovnika nije zainteresovan da nastavi njegov težak poziv. Ipak, upravo su vetrenjače obezbedile Naštifanu mesto na svetskoj turističkoj, pa i istorijskoj i arheološkoj karti sveta.
Bez Etebarija i njegovog održavanja vetrenjača, sve bi propalo vrlo brzo.
- One su sasvim čiste, pokreće ih čisti vazduh koji pokreće sam život, koji omogućava disanje svakom živom stvorenju - rekao je je.
Vetrenjače su sagrađene od prirodne gline, slame i drveta. Meštani pomoću njih melju svoje žitarice u brašno već oko 1.000 godina.
Što se tiče samog dizajna vertikalnih vetrenjača, smatra se da su ga otkrili još stari Persijanci, oko 500. godine nove ere.
Dizajn se vremenom proširio do Evrope, tačnije do Holandije, a odatle dalje po svetu.
Svaka vetrenjača u Naštifanu ima osam komora, a u svakoj komori nalazi se po šest lopatica.
Snažni i stalni vetrovi u tom kraju ulaze u komore, a vazdušna struja pokreće lopatice, što na kraju uzrokuje pokretanje mlinskog kamenja.
Svaka struktura uzdiže se do 20 metara u visinu.
Ova regija vetru duguje čak i svoje ime - Naštifan je izvedenica reči za vetar, koja znači "vetrova žaoka".
Ove vetrenjače-mlinovi priznate su 2002. godine u Iranu kao mesto nacionalne istorijske i kulturne baštine.
Ipak, njihov opstanak danas je doveden u pitanje, s obzirom na to da postoje efikasniji načini za mlevenje žitarica, a Etebari ne poznaje nikoga ko bi mogao da nastavi da obavlja njegov posao nakon što premine.
Ukoliko se to dogodi, jedan deo žive istorije u pokrajini Korasan vrlo brzo će umreti zajedno sa svojim čuvarom i biti zauvek izgubljen.
