Kako je grupa lekara nadmudrila naciste u Drugom svetskom ratu
Sve je počelo tako što je jedan 35-godišnji zatvorenik, u očajničkoj želji da napusti logor u nacističkoj Nemačkoj 1941. godine, razmišljao da samom sebi odseče ruku i tako umre.
Ipak, njegov doktor imao je nešto drugačiju ideju. Zabo mu je iglu u ruku, a rezultati su uskoro pokazali da zatvorenik boluje od smrtonosne vrste tifusa. Muškarac je morao da provede neko vreme kod kuće u karantinu, iako se nikada stvarno nije razboleo.
To je bio prvi put da je Stasiek Matulevic isprobao novu metodu na nekom od osvojih pacijenata, a vest je odmah radosno podelio sa kolegom Eugenom Slavomirom Lazovskim.
Niko, pa ni žena "obolelog" pacijenta, nikada nisu saznali da bakterijska suspenzija zvana Proteus OX19, koja se u laboratorijama u to vreme koristila za testiranja na tifus, pokazuje lažne rezultate ukoliko se direktno ubrizga u krv pacijenata. Rezultati krvi tako su pokazivali da su pacijenti zaraženi tifusom, iako u stvarnosti to nije bio slučaj.
Godinama kasnije, Lazovski je objasnio da ga je na lažiranje rezultata navela "borba za život". Lekar više nije mogao da izdrži svakodnevne prizore ubijanja starih i novorođenčadi u Poljskoj, tako da je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da spase što više ljudskih života.
Prema proceni stručnjaka, Lazovski je spasao više od 8.000 ljudi. Ukoliko je to tačno, onda je njegovo delo nadmašilo napore Oskara Šindlera, piše "Mental flos". Kada se na prelazu vekova vratio u mesto na kojem je nekada radio, lekar je dočekan srdačno, uz svečanu ceremoniju.
"To nije bio pravi tifus", rekao je jednom od muškaraca koje je "lečio" za vreme rata. "To je bio moj tifus".