Mnogi koji su čitali ovu knjigu su izvršili samoubistvo
Iole ozbiljnijim novinarima savršeno je jasno zašto se o samoubistvima medijski izveštava samo u izuzetnim situacijama kad postoji još neki, društveno krajnje ozbiljan razlog za pisanje takve vesti.
Razlog je fenomen poznat od sredine 20. veka kao "Verterov efekt", nazvan po romantičnom romanu Johana Volfganga von Getea "Patnje mladog Verthera", odnosno sklonost ljudi, bez obzira na pol, starost, rasu, naciju ili bilo šta drugo, da kopira samoubilački obrazac ukoliko su predisponirani na taj čin.
Književno delo danas se savršeno tačno smatra jednom od najsmrtonosnijih knjiga ikada napisanima. Naravno, u kategoriji književnosti, što znači nakon što se isključe pisani užasi poput Hitlerovog "Majn Kampfa", Mao Ce Tungove "Male crvene knjige", ako neko baš insistira i svetih ili apokrifnih knjiga monoteističkih, te još nekih drugih religija. Gete je roman napisao 1774. i preko noći stekao svetsku slavu, iako je imao samo 25 godina.
Roman o nesrećno zaljubljenom mladiću koji sebi oduzima život zbog neuzvraćene ljubavi smatra se prvim modernim bestselerom i prvim psihološkim romanom. Uticao je na Franca Kafku, Tomasa Mana i mnoge druge velikane moderne pisane misli. Sam Gete rekao je da mu je pisanje te knjige pomoglo da se otarasi sopstvenog demona samoubistva koje ga je pritiskalo, jer reč je o polubiografskom romanu.
Samo, knjiga možda i jest spasila život njemu, ali je života koštala mnoge druge. Gete je venuo i ronio suze zbog Šarlote Buf koju je upoznao 1772. Ona je tada imala 19 godina, a pitanje je uopšte bi li Gete kod nje uopšte nešto i postigao sve da i nije bila verena još od 1768. Nakraju se udala 1773., Gete je to nekako uspeo da preživi i već sledeće godine napisao roman. Izbor junakinje u romanu sasvim je neoriginalan.
Njegov junak, prije nego što će povući okidač na Badnje veče, izjavljuje: "Šarlote, Šarlote" Zbogom, zbogom!" Odatle na nemačkom izraz "Liebestod", odnosno ljubavna smrt. "Patnje mladog Vertera" dovele su dotle da se po tragičnom junaku stalo prozivati sve i svašta, od sira do parfema. Napoleon lično pročitao je roman sedam puta. Pronicljivijima je bilo jasno da roman popularnost duguje time što je pogodio tačno u suštinu otuđenja čoveka, posebnog mladih, od društva.
U Danskoj i Italiji zabranili knjigu
Pročitajte još:
* Američka pevačica ubijena na koncertu, napadač izvršio samoubistvo
* Kenedijeve je uništila kletva: Istoriju porodice obeležila je smrt, a evo ko ih je prokleo
Mladići su iz romana razvili čak i specifičnu modu; plavi kaput, prsluk, žute pantalone. Kopiranje Vertera nije stalo samo na odeći koju je u romanu nosio u trenutku samoubistva. Kopiranje junaka otišlo je korak dalje. Ubrzo nakon sticanja popularnosti, novine su počele da izveštavaju o tome da je bestseler bio uzor samoubicama koji su se upucali, skakali s mosta ili sa zgrada.
Vrlo lako moguće da je bila reč o novinskom senzacionalizmu da je baš u svim tim slučajevima bila reč o ljudima koji su imali emocionalnih, psihičkih ili kakvih drugih problema, pa im je roman bio kap previše. Vlasti po Italiji i Danskoj bile su toliko uverene da to ipak jeste slučaj da su roman zabranile. A i Gete je kasnije rekao da mu je žao zbog "onih koji su zaključili da poeziju moraju da pretoče u stvarnost".
Književnica Žermen de Štel izjavila je da je Verter "prouzrokovao više samoubistava nego najlepše žene u istoriji". Lako moguće da je dobar deo ličnih tragedija za koje je Evropa tada krivila roman, preterivanje. Činjenica je, međutim, da kopiranje samoubistava doista postoji. Istraživanje iz 1974. sa Univerziteta u Kaliforniji stvarno je pronašlo uzročno posledičnu vezu objavljivanja vesti o samoubistvima po Velikoj Britaniji i SAD-u od 1947. do 1968. s učestalošću samoubistava.
Tada je nastao i izraz "Verterov efekt". Prema nekim istraživanjima medijski izveštaji s opisima takvih smrti mogu među mladima povećati stopu oduzimanja života za čak četiri puta. A činjenica je i to da je nakon smrti Merilin Monro i nakon napisa da se namerno otrovala, 1962. u SAD-u stopa samoubistava porasla za 12 odsto. Često je zapravo slučaj o potpunom nesporazumu između onih koji u tome vide nešto romantično i onoga što je to u stvari.
Sam Gete u svom romanu nije opisao ništa ni romantično ni lepo, a obožavaocima tog romana poruka je sasvim promakla. Verter nije umro odmah. Sluga ga je pronašao kako leži u lokvi krvi i s rupom u glavi nakon šest sati. Još šest sati Verter je bio živ i u deliričnoj agoniji, u stanju da se osetljivijem čoveku podigne želudac ako bi se pošteno uživeo. Naposljetku ga odnose i sahranuju bez sveštenika, što je u 18. veku značilo doista jako puno, pa je i Geteov opis bio njegovo posvešćivanje samom sebi da je samoubistvo sve samo ne nešto što bi priseban čovek mogao da požele.
